ВЛАШКА

ВЛАШКА (рум. Ţara Românească), историјско-географска покрајина у јужној Румунији која се простире између Јужних Карпата и Дунава. Долина реке Олт дели је на два дела: Велику В. (Мунтенију) на истоку, са средиштем у Букурешту, и Малу В. (Олтенију) на западу, са средиштем у Крајови.

Средњи век. Након повлачења Римског царства из Дакије 272, територијом између Јужних Карпата, Дунава и Црног мора пролазили су многи народи (Готи, Хуни, Гепиди, Лангобарди). У VI в. Словени се насељавају на том простору, на којем је наредних столећа било присутно и више народа са истока (Авари VII--IX в., Бугари од XI в., Печенези и Кумани, Татари у XIII в.). Писани извори XI--XII в. помињу и романско становништво -- Влахе, о чијој етногенези постоје различите теорије. Према једној, Власи северно од Дунава директни су потомци романизованих Дачана, док је по другој, већи део романског становништва на територију данашње Румуније прешао са Балканског полуострва у миграцијама током раног средњег века, измешавши се потом са староседелачким живљем и Словенима. Угарска је ради одбране југоисточне границе основала Северински Банат западно од реке Олте око 1230, а формирана је и бискупија у Милкову ради ширења католичанства међу паганским Куманима и православним Власима и Словенима на територији Велике В. Монголске инвазије (1241--1242, 1285) зауставиле су угарску експанзију и окончале владавину Кумана на простору В., што је, заједно са слабљењем Угарске и Бугарске крајем XIII и почетком XIV в., омогућило стварање румунске кнежевине у В. Мање територије под влашћу влашких војвода, које се помињу средином XIII в., успео је да уједини војвода Басараб (око 1310--1352) из Арђеша. Он је 1330. потукао угарског краља Карла Роберта и обезбедио самосталност нове државе. Иако су његови наследници настојали да очувају самосталност, В. је углавном признавала врховну власт Угарске, а од 1390-их (коначно од 1417) и Османског царства, често се налазећи у положају двоструког вазалства и трпећи услед угарско-османског сукобљавања. Влашки владари су заузврат повремено у Угарској добијали поседе и области на управу, делом насељене Власима (Северински Банат, односно Фaгараш и Амлаш у Трансилванији). Страно мешање у прилике у В. било је олакшано честим споровима око престола унутар владајуће династије Басараба. Највеће територијално пространство В. је имала за владавине војводе Мирче Старијег (1386--1418), када је, поред поменутих области у Угарској, под његову власт доспела и Добруџа. Он се ослањао на Пољску и Угарску, уз чију помоћ је победио Османлије код Ровина 1395. и повратио власт, али је 1417. морао да прихвати плаћање харача и слање помоћних одреда. Након пада Цариграда 1453. османски утицај и висина харача знатно су повећани, а покушај Влада III Дракула (1455--1462, 1476--1477) да се супротстави Мехмеду II није успео. Порта је постављала владаре које је потврђивала скупштина бојара, а подунавске тврђаве дошле су под османску контролу. Ипак, В. је, као и Молдавија, успела да и под османским суверенитетом задржи своју државност.

Преовлађивање византијско-словенске културе у В., што се огледало како у институцијама тако и у употреби црквенословенског језика у богослужењу и државној канцеларији, олакшавало је и успостављање српско-влашких веза у средњем веку. О значају државних односа сведочи брак цара Уроша са Аном, ћерком војводе Александра (1352--1364). Обе државе се од краја XIV в. суочавају са османским притиском, што доводи и до српских сеоба на територију В. Као турски вазали, у бици на Ровинама учествовали су краљ Марко и Константин Драгаш, који су погинули, и Стефан Лазаревић. Кнез Лазар је манастирима Тисмени и Водици, које је у В. основао српски монах Никодим, даровао 10 села у Браничеву, што је 1406. потврдио и деспот Стефан Лазаревић. Влашке војводе градиле су и обнављале манастире у Србији (Крепичевац, Лопушник). Раковицу код Београда подигао је Радул I Црни (око 1377--1383) или Радул IV Велики (1495--1508), за чије је владе митрополит у В. био Максим Бранковић, бивши деспот Ђорђе (1507--1509). Владика Максим и његова мајка Ангелина изградили су манастир Крушедол уз помоћ војводе Њагоја (1512--1521), који је обновио и манастир Орешковицу у Браничеву. Влад IV Калуђер (1482--1495) је преко султаније Маре Бранковић стекао право патроната над манастиром Хиландаром. Други влашки владари наставили су да помажу Хиландар и остале светогорске манастире, те да пружају уточиште српским монасима у својој земљи. Штампар Макарије је са Цетиња прешао у В., где је штампао прве књиге на румунском тлу (1508--1512).

А. Крстић

Нови век. После пораза угарске војске на Мохачу 1526, све три кнежевине (В., Молдавија и Трансилванија) пале су до 1541. под турску власт, сачувавши извесну унутрашњу аутономију до средине XIX в. Кратко време 1600. биле су обједињене под влашћу Михаила Храброг, али је он ускоро убијен, а стварну власт су заузели бојари, румунска аристократија, која је била протурски настројена, те међусобно завађена и подељена. У размирицама је протекао цео XVII в. Почетком XVIII в., са јачањем националне свести, господари В. траже савезништво Русије да би се ослободили од турске власти.

Од XVIII в. В. је постала мета и Аустрије и Русије. Руски цар Петар I издао је проглас хришћанима у Турској да се ставе под руску заштиту. Подухват је пропао после пораза на реци Прут 1711. Аустрија је имала много више успеха, те је овладала Малом В. (западни део Влашке) у периоду 1716--1739. У руско-турском рату (1768--1774) В. су окупирале руске трупе и заведена је руска војна администрација, да би у следећем аустро-турско-руском рату 1789--1791/92. у земљу поново ушле аустријске трупе, које су помогле увођењу руско-аустријске окупације. У знак одмазде султан је послао казнену експедицију Осман Пазваноглуа, која је 1799. опустошила Малу В. и свргнула тамошњег кнеза. Паралелно са непрестаним ратним збивањима, В. су 1715--1821. управљали Грци фанариоти. У том периоду смењено је 23 владара, почев од Николе Маврокордата, па до Александра IX Суцуa.

Руска империја током XVIII в. свој циљ није успела да оствари оружјем, те је уместо освајања изабрала пут васкрсавања идеје државности међу балканским хришћанима и стварања сателит-држава које би дале подршку њеним спољнополитичким циљевима. На том пољу је до почетка XIX в. учињено доста: стекла је право да руски цар буде покровитељ хришћана у Турској, а да његов дипломатски представник у Цариграду говори у име „једновераца". Због близине реке Дунав Русија је осамостаљивање В. и Молдавије од турске власти ставила у своје приоритетне задатке. Као турска савезница (1799--1806) најпре је издејствовала хатишерифе за В. и Молдавију 1802, којима су ове провинције добиле висок степен аутономије, а њихови кнежеви се нису могли сменити без сагласности руског царског двора. Поновни руско-турски рат (1806--1812) довео је још једном руску окупацију и војну администрацију у В. У пролеће 1821. оборен је фанариотски режим, али је и угушен устанак Тудора Владимирескуа, румунског револуционара. Уследила је једногодишња турска окупација В., која је за последицу имала постављање кнеза Ђорђа IV Гике (1822--1829), који је без обзира на грчко порекло сматран првим владарем из редова локалних првака, нефанариотом. Једренским миром 1829. В. је постала фактички аутономна, под протекторатом Русије до 1856. На челу руске војне администрације налазио се генерал гроф Павле Дмитриевич Кисељев (1829--1834). У том периоду две дунавске кнежевине В. и Молдавија добиле су први заједнички уставни акт, назван Органски статут, донет у Букурешту 1832. Он је послужио као темељ доцнијем уједињењу кнежевина у стварању модерне румунске државе. Тада је, под надзором руских војних стручњака, ударен темељ влашкoj армији и утврђени су њени борбени редови. Слободом трговине и повратком Браиле и других пристаништа на Дунаву под влашку управу створени су услови за привредни и културни препород земље, под кнезом Александром II Гиком (1834--1842). Незадовољне њиме, Русија и Турска су радиле на његовом свргавању. Уклоњен је с престола, пошто је Народна скупштина за новог владара изабрала Ђорђа III Бибескуа (1843--1848). Број тајних завереничких удружења, предвођених млађим официрима, стално је растао. Њихов циљ је био подизање револуције којом би се свргао кнез и донео устав. Под утицајем револуционарних догађаја у Европи, један од тих покрета Фрација (Frăţia) 21. VI 1848. извршио је државни удар и издао Прокламацију (Islaz Proclamation) којом се захтевају политичке слободе, независност, укидање феудализма, аграрна реформа и формирање националне гарде. У почетку покрет је имао успеха, свргнуо је Бибескуа и формирао привремену владу. Међутим, турске трупе су 13. септембра ушле у Букурешт и угушиле побуну, а придружила им се и руска војска, јер је револуција имала и антируски карактер. Војске обе земље остале су у В. до 1851, а на престо су довели Димитрија Барбуа I Штирбеја (1848--1854, 1854--1856). Његова власт је била само титуларна с обзиром на чињеницу да су се у току Кримског рата смениле три окупационе власти: руска 1853--1854, турска 1854. и аустријска 1854--1856. Главни господари ситуације били су руски војни комесари.

После пораза Русије у Кримском рату Париским уговором 1856. предвиђено је да се и у В. и у Молдавији оформи једно тело -- Диван -- које би се заузимало за уједињење две земље. Иако су у Букурешт дошли само делегати из унионистичке Националне партије, већина у В. је била конзервативно оријентисана и против уједињења. Јануара 1859. унионисти су гласали за молдавског кандидата, за кнеза Александра Јона Кузу (1859--1866), који је у својој земљи већ био изабран. Притисцима су приморали и остале посланике да промене свој став, те је тако оформљена заједничка држава (Principatele Unite ale Valahiei şi Moldovei), а Букурешт је постао њен главни град и седиште Парламента. Порта је 2. XII 1861. издала Ферман о административном устројству Молдавије и В., којим су потврђени уједињење и аутономија у оквирима Турског царства. Кнез Куза је 23. XII 1861. издао прокламацију о образовању румунске нације. Од јануара 1862. држава носи назив Кнежевина Румунија и била је у вазалном односу према Турском царству, с обавезом плаћања годишњег трибута, све до Берлинског конгреса 1878. када је стекла државну независност.

Прво дипломатско представништво Кнежевина Србија је отворила у Букурешту 17. II 1836. На основу фермана из октобра 1835. дата је сагласност за отварање Књажеско српске агенције, пре свега ради унапређења трговине и обављања послова везаних за имања кнеза Милоша у В. и Молдавији. Ова агенција је радила до 1863, а обављала је, поред конзуларних, и друге послове. Она је водила евиденцију о активностима српских држављана и Срба уопште, којих је у В. било преко 100.000. Посебно је надзирала политичке догађаје, кретања емиграната из Србије, али и акције руског посланства, као и Портиних чиновника. Од 1863. Србија има дипломатско заступништво у Букурешту, које 1882. прераста у Генерални конзулат Краљевине Србије у Букурешту. Румунски кнез Куза 7. VII 1863. отвара у Београду дипломатску агенцију и поставља Теодора Калимакија за свог првог дипломатског агента. Две суседне државе су током читавог XIX в. одржавале интензивне трговачке, привредне и саобраћајне односе. Еманципација од Турског царства и обнова њихове државности текла је у XIX в. готово паралелно и упућивала их је на сарадњу. Устаничко вођство Србије је у првој етапи своје борбе истицало облик аутономије В. и Молдавије за свој узор. Румунија је била чланица Првог балканског савеза (1866--1868), а као савезница Србије деловала је и у Другом балканском рату 1912/13. На Берлинском конгресу 1878. обе државе су стекле међународно признање независности. Румунија је проглашена Краљевином 1881, а Србија 1882. И доцније у XX в. заједнички интереси две земље налагали су им да буду на истој страни у I светском рату, а потом и да обе учествују у склапању Балканске антанте 1934 (Србија, Румунија, Грчка и Турска), делотворне до 1940.

С. Рајић

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба I, Бг 1952; Ђ. Сп. Радојичић, „Српско-румунски односи 14--17. века", ГФФНС, 1956, 13--29; C. C. Giurescu, Istoria Bucureştilor. Din cele mai vechi timpuri pînă în zilele noastre, Bucharest 1966; W. S. Cooke, The Ottoman Empire and Its Tributary States (Excepting Egypt), Amsterdam 1968; D. C. Giurescu, Ţara Românească în secolele 14. şi 15, Bucureşti 1973; Историја румунског народа, Н. Сад 1979; С. Тимотијевић, „Књажевско српска агенција у Букурешту 1836--1918", Архивски преглед, 1980, 2; Историја српског народа I--II, Бг 1981--1982; Ş. Papacostea, Romanii in secolul al 13-lea, Bucureşti 1993; N. Djuvara, Între Orient şi Occident. Ţările române la începutul epocii moderne, Bucharest 1995; L. Maior, 1848--1849: Români şi unguri în revoluţie, Bucharest 1998; J. A. S. Grenville, Europe Reshaped, 1848--1878, Oxford 1999; Ђ. Лопичић, „Прво Српско дипломатско представништво, Књажевско српска агенција у Букурешту 1836. године", АПДН, 2000, 3; L. S. Stavrianos, The Balkans Since 1453, London 2000; V. Achim, The Roma in Romanian History, Budapest 2004; Ђ. Лопичић, „Преглед конзуларних односа Србије 1804--1918", Бранич, 2007, 1--2.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)