ВЕРКОВИЋ, Стефан

ВЕРКОВИЋ, Стефан, етнолог, археолог (Угљара, Босанска Посавина, 4. III 1821 – Софија, 30. XII 1893). Детињство је провео у фрањевачком самостану Сутјесци где је завршио гимназију и заредио се. Теолошке студије уписао је 1837. у Загребу где се упознао са Људевитом Гајем и приступио Илирском покрету. Године 1842. напустио је фрањевачки ред, а 1843. и студије теологије. Отишао је у Србију, одушевљен идејом о уједињењу Јужних Словена и од 1848. почео да обавља поверљиве задатке за Илију Гарашанина. Путовао је по Далмацији, Црној Гори, Албанији и Македонији, а у периоду 1848–1850. боравио је у Београду, Котору и Јањеву, где је посредовао између Гарашанина и Албанаца католика. Следећи Гарашанинова упутства, између 1850. и 1854, путовао је по Македонији, Тракији и суседним областима да извештава о тамошњим приликама, што је искористио да сакупља старине. У Београду је 1855. прешао у православље, а потом се населио у Серезу. У тајној служби српске владе радио је поново од 1862. до 1873. За време руско-турског рата 1877. напустио је Македонију и преселио се у Русију. Прихватио је понуду бугарске владе 1891. да му додели пензију под условом да јој преда своју збирку антиквитета и пресели се у Бугарску. Уз посао агента био је и један од највећих сакупљача археолошког и етнолошког материјала на Балкану у XIX в. Сакупљао је народне умотворине из Македоније и Тракије, те сачинио колекцију од преко 100 црквенословенских рукописа, које је продавао преко свог антикваријата у Серезу. Највећи део (34 рукописа) завршио је у Петрограду у Публичној библиотеци. У Архиву ХАЗУ у Загребу налази се 20 рукописа који потичу из манастира Слепче код Битоља. Сакупио је богату нумизматичку збирку старог српског, бугарског, античког и византијског новца. Прихватио је теорију бугарског учитеља Јована Поп-Илијева званог Галоганов да су Словени пореклом из Индије и да су се у Родопима сачувале песме из периода досељавања. Те песме, које је заправо саставио сам Галоганов, објавио је као Веде Словена (I–II, Бг 1874, СПб 1881). Инсистирао је на словенском, превасходно бугарском, етничком и културном карактеру становника Македоније (Описание быта болгар населяющих Македонию, Москва 1861; Топографическо-этнографический очерк Македонии, СПб 1884). Његови радови су подстакли ширење покрета против грецизације македонских Словена. Био је дописни члан Српског ученог друштва, односно ДСС, затим и почасни члан СКА.

Биљана Вучетић

Свестан улоге усмене традиције у очувању националног идентитета, В. се подухватио сакупљања народних умотворина у Македонији. Пo узору на Вука Караџића (са којим је и сарађивао: Љ. Стојановић, Преписка III, 1909), песме је поделио на мушке (јуначке), женске (са Вуковим подгрупама) и „трапезарске", које „...у строгом смислу нису мушке него или митологијског или љубовног садржаја". (Одговарале би Вуковом одређењу песама „на међи", тј. појму баладе). Сви записи су већином у осмерцу и десетерцу, али има и других размера. Лирске и трапезарске песме В. је записао, већином, од певачице Дафине родом из села Просеника крај Сереза, јуначке – од слепог професионалног певача Јована Михаилова. Широког тематског репертоара, и лирске и трапезарске употпуњују јужнословенску грађу. Јуначке, али и трапезарске песме опевају познате јунаке, поред Марка Краљевића, и цара Душана, краља Вукашина, војводу Момчила, Грујицу, Карађорђа... В. је за живота издао Народне песме македонски Бугара. Женске песме (Бг 1860). Предговор, белешке и објашњења написао је на српском језику. Штампање је делом финансирало Књажеско србско Попечитељство просвете, са образложењем да ће књига бити „корисна и за Србске књижевнике, особито оне кои о језику пишу". Приређујући В. сабрана дела у пет томова (Верковиќ, Македонски народни умотворби (библ.), Ск 1985), К. Пенушлиски је ове песме уврстио у први том. У другом је објавио Трапезарски песни на основу издања В. рукописне збирке које је приредио П. А. Лавров („Народные песни Македонских болгар", Сборник Отделения русского языка и словесности РАН, Петроград 1920, XCV, 5); у трећем – Јуначки и Трапезарски песни из В. рукописа похрањеног у Етнографској збирци Архива САНУ (бр. 282), а у четвртом и петом тому Јужномакедонски народни приказни и Фолклорни и етнографски материјал – користећи прашко издање (P. Lavrov a J. Polívka, „Lídové povídky jihomakedonské z rukopisů St. Verkovičových", Rospravy Čеsкé akademie věd a umění, Praha 1932, III, 70). Ова прозна грађа са низом варијаната: о закопаном благу, о вили љубовци, о ђаволовом шегрту, о Усуду, као и поетска, у претходна три тома, може се сматрати аутентичном.

Нада Милошевић Ђорђевић

ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, Ћирилски рукописи Југославенске академије, I. Опис рукописа, Зг 1955; М. Арнаудов, Веркович и Веда Словена, Софија 1968; Х. Поленаковић, Студии от македонскиот фолклор I, Ск 1973; Љ. Доклестић, „Животни пут Стјепана Верковића", Радови Института за хрватску повијест, 1981, 14, 1; Х. Крњевић, „Веда Словена и живи палимпсести", КИ, 1981, 13, 51; Т. Саздов, Историја на македонската народна књижевност – усна народна књижевност, Ск 1997.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)