ВЕРКОВИЋ, Стефан

ВЕРКОВИЋ, Стефан, етнолог, археолог (Угљара, Босанска Посавина, 4. III 1821 -- Софија, 30. XII 1893). Детињство је провео у фрањевачком самостану Сутјесци где је завршио гимназију и заредио се. Теолошке студије уписао је 1837. у Загребу где се упознао са Људевитом Гајем и приступио Илирском покрету. Године 1842. напустио је фрањевачки ред, а 1843. и студије теологије. Отишао је у Србију, одушевљен идејом о уједињењу Јужних Словена и од 1848. почео да обавља поверљиве задатке за Илију Гарашанина. Путовао је по Далмацији, Црној Гори, Албанији и Македонији, а у периоду 1848--1850. боравио је у Београду, Котору и Јањеву, где је посредовао између Гарашанина и Албанаца католика. Следећи Гарашанинова упутства, између 1850. и 1854, путовао је по Македонији, Тракији и суседним областима да извештава о тамошњим приликама, што је искористио да сакупља старине. У Београду је 1855. прешао у православље, а потом се населио у Серезу. У тајној служби српске владе радио је поново од 1862. до 1873. За време руско-турског рата 1877. напустио је Македонију и преселио се у Русију. Прихватио је понуду бугарске владе 1891. да му додели пензију под условом да јој преда своју збирку антиквитета и пресели се у Бугарску. Уз посао агента био је и један од највећих сакупљача археолошког и етнолошког материјала на Балкану у XIX в. Сакупљао је народне умотворине из Македоније и Тракије, те сачинио колекцију од преко 100 црквенословенских рукописа, које је продавао преко свог антикваријата у Серезу. Највећи део (34 рукописа) завршио је у Петрограду у Публичној библиотеци. У Архиву ХАЗУ у Загребу налази се 20 рукописа који потичу из манастира Слепче код Битоља. Сакупио је богату нумизматичку збирку старог српског, бугарског, античког и византијског новца. Прихватио је теорију бугарског учитеља Јована Поп-Илијева званог Галоганов да су Словени пореклом из Индије и да су се у Родопима сачувале песме из периода досељавања. Те песме, које је заправо саставио сам Галоганов, објавио је као Веде Словена (I--II, Бг 1874, СПб 1881). Инсистирао је на словенском, превасходно бугарском, етничком и културном карактеру становника Македоније (Описание быта болгар населяющих Македонию, Москва 1861; Топографическо-этнографический очерк Македонии, СПб 1884). Његови радови су подстакли ширење покрета против грецизације македонских Словена. Био је дописни члан Српског ученог друштва, односно ДСС, затим и почасни члан СКА.

Б. Вучетић

Свестан улоге усмене традиције у очувању националног идентитета, В. се подухватио сакупљања народних умотворина у Македонији. Пo узору на Вука Караџића (са којим је и сарађивао: Љ. Стојановић, Преписка III, 1909), песме је поделио на мушке (јуначке), женске (са Вуковим подгрупама) и „трапезарске", које „...у строгом смислу нису мушке него или митологијског или љубовног садржаја". (Одговарале би Вуковом одређењу песама „на међи", тј. појму баладе). Сви записи су већином у осмерцу и десетерцу, али има и других размера. Лирске и трапезарске песме В. је записао, већином, од певачице Дафине родом из села Просеника крај Сереза, јуначке -- од слепог професионалног певача Јована Михаилова. Широког тематског репертоара, и лирске и трапезарске употпуњују јужнословенску грађу. Јуначке, али и трапезарске песме опевају познате јунаке, поред Марка Краљевића, и цара Душана, краља Вукашина, војводу Момчила, Грујицу, Карађорђа... В. је за живота издао Народне песме македонски Бугара. Женске песме (Бг 1860). Предговор, белешке и објашњења написао је на српском језику. Штампање је делом финансирало Књажеско србско Попечитељство просвете, са образложењем да ће књига бити „корисна и за Србске књижевнике, особито оне кои о језику пишу". Приређујући В. сабрана дела у пет томова (Верковиќ, Македонски народни умотворби (библ.), Ск 1985), К. Пенушлиски је ове песме уврстио у први том. У другом је објавио Трапезарски песни на основу издања В. рукописне збирке које је приредио П. А. Лавров („Народные песни Македонских болгар", Сборник Отделения русского языка и словесности РАН, Петроград 1920, XCV, 5); у трећем -- Јуначки и Трапезарски песни из В. рукописа похрањеног у Етнографској збирци Архива САНУ (бр. 282), а у четвртом и петом тому Јужномакедонски народни приказни и Фолклорни и етнографски материјал -- користећи прашко издање (P. Lavrov a J. Polívka, „Lídové povídky jihomakedonské z rukopisů St. Verkovičových", Rospravy Čеsкé akademie věd a umění, Praha 1932, III, 70). Ова прозна грађа са низом варијаната: о закопаном благу, о вили љубовци, о ђаволовом шегрту, о Усуду, као и поетска, у претходна три тома, може се сматрати аутентичном.

Н. Милошевић Ђорђевић

ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, Ћирилски рукописи Југославенске академије, I. Опис рукописа, Зг 1955; М. Арнаудов, Веркович и Веда Словена, Софија 1968; Х. Поленаковић, Студии от македонскиот фолклор I, Ск 1973; Љ. Доклестић, „Животни пут Стјепана Верковића", Радови Института за хрватску повијест, 1981, 14, 1; Х. Крњевић, „Веда Словена и живи палимпсести", КИ, 1981, 13, 51; Т. Саздов, Историја на македонската народна књижевност -- усна народна књижевност, Ск 1997.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)