ВАЗНЕСЕНСКА ЦРКВА

ВАЗНЕСЕНСКА ЦРКВА, православна црква посвећена Вазнесењу Господњем, у Улици адмирала Гепрата у Београду. Подигнута је 1863. добровољним прилозима Београђана, по налогу кнеза Михаила Обреновића и митрополита Михаила. Будући да је требало да служи као „гарнизонска црква", подигнута је у близини Велике касарне. Као њени пројектанти помињу се Павле Станишић и Јован Ристић, а храм су изградили немачки грађевинари. Обликована је у духу владајућег романтизма, по угледу на манастир Раваницу. Њен план представља комбинацију основе једнобродне подужне цркве са централним крстообразним решењем. Засведена је полуобличастим сводом са пет кубета. Према пројекту Владете Максимовића, у порти је између два рата саграђен звоник. У старијој од две црквене куће била је смештена Прва београдска гимназија (1865–1906). Украшавање иконостаса прво је поверено Николи Марковићу (1864), да би нову олтарску преграду, тронове и предикаоницу осликали Стеван и Полексија Тодоровић (1881). Првобитне зидне слике Николе Марковића пресликао је Андреј Биценко 1937. У богатој црквеној ризници налазе се иконе, старе књиге, златарска дела и други предмети из XIX в. Храм је тешко оштећен у бомбардовањима 1941. и 1944. У спомен на изгинуле, у порти се данас налази споменик у облику крста.

Маре Јанакова Грујић

В. ц. грађена у византијском стилу, својом архитектуром донела је нешто ново Београду и означила васкрсавање српског националног стила у сакралној архитектури. Замишљена је као копија манастира Раванице, која такође слави Вазнесење, али се од тога доста одступило. Свих пет кубета, веће централно и четири мања на угловима, решена су другачије него у средњем веку, али општим изгледом подсећа на срeдњовековну сакралну архитектуру. Зидна платна фасаде урађена 1967. у вештачком камену, одликује мирни ритам наизменичног смењивања истурених и увучених делова у пределу врата и прозора. Испод стреје венац слепих аркадица, кров двосливни покривен 1966. бакарним лимом. Храм је обнављан 1967–1971. и 2000–2002. На звонику је звоно, које је 1830. први пут звонило у Београду после четири века, а поводом објаве хатишерифа о аутономији Српске кнежевине.

Радомир Милошевић

ИЗВОР: Летопис Св. Вазнесенске цркве од 1863, рукопис.

ЛИТЕРАТУРА: Вазнесенска црква у Београду, Бг 1984; Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Бг 1994; Српске цркве и манастири Београда, Бг 1995; А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина 19 – средина 20. века), Бг 1997.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)