ВРАЊСКИ КАДИЛУК

ВРАЊСКИ КАДИЛУК, управно-судска јединица у оквиру Ћустендилског санџака Румелијског ејалета у Турском царству. Био је један од шест кадилука (Радомир, Тиквеш, Струмица, Радовиште и Штип) тог санџака, који се простирао на око 20.000 км² и у којем је живело око 11 становника/км². Основан је после 1427. и обухватаo је следеће нахије као управно-административне јединице: Врање, Морава, Моравица, Прешево, Пчиња и Иногоште. Већи део кадилука чиниле су земље покореног турског вазала Дејановића (Врање, Иногоште, Прешево). По пописима из XVI в. (1519, 1528. и 1570) једино регистровано градско насеље је седиште кадилука Врање, мада је и оно с почетка XVI в. имало свега 35 хришћанских и 45 муслиманских породица, да би тај број 1570. износио 25 хришћанских наспрам 92 муслиманске породице. Српско становништво у кадилику, као и у самом Врању било је у статусу раје, с изузетком чувара Врањске тврђаве, којих је било тридесетак и који су уживали статус мартолоса, нешто војнука и соколара. Почетком XVI в. забележена су на простору кадилука седморица хришћана -- спахија, који су као турски вазали примили на себе војну обавезу према султану. Током времена они су нестали, као и остале категорије повлашћених хришћана. Број становника у целом кадилуку кретао се од 28.315 у 1519, преко 27.500 у 1528, па до 36.700 у 1570. На релативно слабу насељеност указује чињеница да је од 1519. до 1570. број напуштених и запустелих места (мезри) порастао са 56 на 110. Снага турских најезди, висина дажбина, куга, у XVI в. су довели простор југоисточног Балкана до демографске катaстрофе. У В. к. на свака три насеља долазило је по једно опустело насеље. Укупан број села у кадилуку износио је око 346. У њима је живело 5.545 хришћанских и 118 муслиманских породица. Међутим, по правилу се радило о малим насељима, од којих је једна трећина имала до 50 становника, док око 90% насеља није имало више од по 250 житеља. Само пет села је имало по 500 становника. Од муслиманских породица, половина су били конвертити, тј. преверени Срби и укупан проценат муслимана у В. к. у XVI в. варира од 2 до 2,6%. Државна земља је била подељена у 215 тимара, а било је и царских хасова.

Законом о реформи провинцијске управе из 1864. основан је Дунавски вилајет, који се састојао од седам санџака. У оквиру Нишког санџака нашла се Врањска каза. Формирањем Призренског вилајета 1871, којем је 1872. припао Нишки санџак, Врањска каза се накратко нашла у његовом саставу, до 1875. када је понова враћена у Дунавски вилајет. Године 1875. имала је 42.563 становника, од којих 12.502 муслимана и 30.061 хришћана. Новом реорганизацијом 1877, Врањска каза је припала Приштинском санџаку Косовског вилајета. Као последица српско-турских ратова и Берлинског конгреса (1878) она је изузета из Приштинског санџака и прикључена је Кнежевини Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699 год.", ГИДБиХ, 1952; H. Кaleshi, H. Ј. Кornrumpf, „Das Wilajet Prizren. Beitrag zur Geschichte der türkischen Staatsreform auf dem Balkan im 19. Јahrhundert", Südost-Forschungen internationale Zeitschrift für Geschichte, Kultur und Landeskunde Südosteuropas begründet von Fritz Valjavec, R. Oldenbourg/Мünchen 1967, 26; С. Ризај, „Управно-политичке реформе у Македонији (Косовском, Битољском, Солунском вилајету) (1875--1881)", у: Македонија во источната криза 1875--1881, Ск 1978; А. Стојановски, Врањски кадилук у XVI веку, Вр 1985; Н. Todorov, Society, The City and Industry in the Balkans, 15th -- 19th centuries, Аldershot 1998; H. Мatanov, Vyznikvane i Oblik na Кiustendilski Sandja, Sofia 2004; P. Stoyanov Мurdzhev, Тhe Мedieval Town in Bulgaria. Thirteenth to Fourteenth century, Ph. D. Dissertation, University of Florida, 2008.

С. Рајић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)