ВЕСТНИК

ВЕСТНИК, орган Главног српског народног одбора који је излазио у Пешти, Новом Саду, Сремским Карловцима и Земуну 1848–1849. Покренуо га је у Пешти 2. IV 1848. Константин Богдановић, који се одушевљавао четрдесетосмашким покретом и идејама. Сматрао је да је револуцијом наступило ново време, које ће народе учинити срећнијим, па је одлучио да се листом бори за остварење слободе, једнакости и братства. Врло брзо Богдановић је схватио да у национално искључивој мађарској средини неће моћи да заступа српске интересе па је од 18. маја В. почео да издаје у Новом Саду, али је већ после неколико изашлих бројева и одатле морао да се пресели у Карловце, где је, због проблема са штампаријом, излазио неуредно. Кад је крајем јуна Богдановић постао секретар патријарха Рајачића, лист је остао без уредника а бригу о њему преузео је Главни одбор, који га је, заузет другим пословима, препустио својој судбини. Стање листа нешто се поправило кад је уређивање В. било дато Јакову Игњатовићу. Међутим, то је трајало само до средине децембра 1848. кад је Игњатовић прешао у Србију и кад је В. поново остао без уредника. Тада се о њему својски бринуо Данило Медаковић, који је у исто време издавао и уређивао Напредак, па је молио патријарха да, ако је Главном одбору стало до листа, одреди човека који ће имати упутства у ком правцу да уређује новине. Медаковић се није саглашавао са политиком патријарха, па је, понекад, знао да буде критичан према званичној српској политици. Због тога је патријарх почетком марта 1849. на извесно време забранио излажење В. Када су с пролећа 1849, због мађарске војне премоћи, Карловци постали несигурни, Главни одбор, В. и штампарија били су присиљени да се преселе у Земун. Пре но што је В. почео да излази у Земуну, поново је постао његов уредник Богдановић. Преузимајући лист 28. IV 1849. он му је изменио наслов па је дотадашњи В. постао Вестник Војводства Сербије. Одређујући му смер нагласио је да његов лист неће бити само „орган Правитељства", а још мање било ког „правителственог лица", него да ће бити заступник Војводства и народа. Како у ово време Правитељство са Рајачићем на челу више није заступало интересе српског народа него је увелико ишло струјом бечке контрареволуционарне политике, то је В. у одбрани народних тежњи постајао све критичнији и оштрији. Од органа Правитељства он се претворио у орган српског јавног мишљења па је знао да напише да Аустрија према Србима има „подлих планова" и да се централизација власти у рукама патријарха показала као велики пропуст. Дижући глас против политике патријарха и генерала Мајерхофера, Богдановић је отворено писао да су Срби изгубили поверење у Аустрију, да од ње више ништа не очекују, да им је због ненародне политике Беча и због игнорисања српских захтева, понестало ранијег полета и одушевљења за борбу. Кад је В. позвао патријарха да поднесе оставку и повуче се у манастир, Рајачић је затражио од Мајерхофера, који је тада био заповедник VII војног округа, да ухапси Богдановића. Генерал је том захтеву удовољио па је ухапсио и Богдановића и Медаковића. Штампарију у којој су штампани В. и Напредак запосела је војска и спречила даље излажење новина. Тако се В. после 36. броја, који је објављен 12. VI 1849, више није појавио.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; Ј. Савковић, „Константин Богдановић у народном покрету 1848–49. године", ЗМСДН, 1964, 6; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Н. Сад 1980.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)