ВЛАСТЕЛИНОВИЋИ

ВЛАСТЕЛИНОВИЋИ, угледна херцеговачка (никшићка) породица из XVII и XVIII в., у којој је достојанство племенског кнеза било наследно. Истакли су се у антитурској борби у Кандијском (1645--1669) и Морејском (1684--1699) рату, војујући углавном за Млетачку републику. Иако разна породична предања претке В. смештају још у XV в., поуздани подаци о њима потичу из средине XVII в., када су достојанство племенског кнеза уживали Стефан, његов брат Томаш и рођак Петар (Пејо). Стефан је у Кандијском рату у име Никшићана и других херцеговачких племена настојао да издејствује млетачку помоћ у антитурском побуњеничком врењу у Херцеговини и Црној Гори. Пошто су Турци убили његовог брата Томаша, Стефан се настанио у Котору, а затим у Прчњу. Одржао је везу са саплеменицима и 1662. у Котору сведочио о турском насиљу и погубљењу 67 главара из Никшића, Пиве, Дробњака и Мораче. Током Морејског рата истакао се кнез Раде, са браћом Митром и Јованом. За 500 дуката откупио је слободу за Митра и себе после заробљавања у бици на Вртијељци (1685). Поразио је и заробио херцеговачког санџакбега Џин-Алију у никшићком Горњем Пољу (1690). Пошто је бега у Котору предао млетачким властима, Сенат је Рада наградио златном медаљом и колајном, месечном платом коју су у умањеном износу уживала и његова браћа, што није прошло без отворене зависти појединих истакнутих главара. Тако је и поништена одлука о Радовом прогонству из Млетачке републике због неке хајдучке пљачке. Нема поузданих доказа да је одликован млетачком племићком титулом. Син Никола служило је у млетачкој коњици. Кнез Раде је учествовао у каснијим акцијама млетачке војске у Херцеговини. По завршетку рата населио се у Рисну, бавио трговином и обогатио. Учествовао је у борбама против Турака и у рату 1714--1718. Око 50 списа и докумената који се односе на њега и његову породицу прикупио је Михаило Властелиновић (1769), наложио да се препишу и овере код нотара у Венецији. Као хајдучка група, окупљена без јасне економске рачунице и сређене егзистенције, и В. су повремено позивани на одговорност пред млетачким властима због пљачкашких акција. У писму перашком капетану 1695. војвода и харамбаша Никшића Стјепан (Шћепан) Властелиновић уочавао је да Млечани искоришћавају хајдуке насупрот плаћеним млетачким војницима („ми, херцеговски кнезови, невољни хајдуци, без плате служимо од почела рати и дан данашњи..."). Никола Властелиновић је 1715. за свог пријатеља Михаила Милорадовића, руског пуковника српског порекла, у Москви преписао Требињски хронограф, спис који је и раније више пута преписиван. Умро је у Русији после 1720. За рисанског грофа Илију Властелиновића (умро 1812) удала се 1807. Екатерина Сундечић (1777--1847), добротворка, „блистава звијезда превлачка", обновитељ цркве и православног богослужења на Превлаци. Трагичне личне судбине, имовину је завештала владици Петру II Петровићу Његошу.

ИЗВОР: М. Милошевић (прир.), Хајдуци у Боки которској 1648--1718, Тг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: С. Мијушковић, „Племе Никшићи у Морејском рату (1684--1699)", ИЗ, 1954, X, 1; „Никшићки кнежеви Властелиновићи у млетачким дукалима и терминацијама", ИЗ, 1956, XII, 1--2; Г. Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI--XVIII вијека, Бг 1970; Б. Храбак, Никшић до почетка XIX века, Бг 1997; В. Костић, Звијезда свештеног архипелага: контеса Екатерина Властелиновић, Н. Сад 2001; Б. Кнежевић, Властелиновићи, Пг 2006.

Ж. Вујадиновић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)