ВЕРЧОН, Милан

ВЕРЧОН, Милан, грађевински инжењер, универзитетски професор (Трст, 10. II 1913 – Београд, 10. VI 1992). Дипломирао је на Грађевинском факултету у Београду 1940. После рата, проведеног у заробљеништву, радио на изградњи капиталних хидротехничких објеката, најпре на реализацији власинских хидроелектрана. Обављао дужности техничког руководиоца у нашим најпознатијим пројектним предузећима, најпре као технички директор „Хидробироа". Са реорганизацијама и јачањем пројектне области постаје технички директор „Хидроелектропројекта", а затим главни инжењер „Енергопројекта". У том периоду имао је одговорне дужности на пројектовању брана и хидроелектрана „Кокин Брод", „Бистрица", „Потпећ", као и низа објеката у иностранству. Као афирмисан хидроенергетски стручњак изабран је 1960. за ванредног, а 1968. за редовног професора за предмет Коришћење водних снага на ГФ у Београду, где остаје до пензионисања 1978. Био је декан факултета у периоду 1969–1973. Посебно плодна активност В. повезана је са пројектовањем и изградњом ХЕ „Ђердап". Био је ангажован у читавом процесу реализације Система Ђердап: од израде техно-економског меморандума, са којим се ушло у процес одлучивања о диспозицији тог система и преговорима са румунским партнером, па до председавања Стручним саветом који је одлучивао о пројекту током свих фаза изградње ХЕ „Ђердап". Био је југословенски копредседник заједничке Комисије за „Ђердап". Објавио је сам или са сарадницима радове из области водних потенцијала, хидроенергетских система, брана и пратећих хидротехничких објеката и урадио у земљи и иностранству бројне значајне студије и експертизе. Био је веома цењен у иностранству. Изабран је за председника Поткомитета за хидроенергетику у Комитету за енергетику ЕЕК ОУН у Женеви. Под његовим руководством Комитет је урадио низ значајних методолошких студија, међу којима и једну од најподробнијих студија расположивог хидроенергетског потенцијала Европе. Као професор по позиву годинама је држао наставу у познатој међународној летњој школи у Падови, као и на последипломским студијама у Греноблу. Биран је у највише форуме Међународног комитета за високе бране (ICOLD), а на светским конгресима те асоцијације повераване су му дужности уводног известиоца и председавајућег. На позив влада неких земаља у развоју радио је базне студије њихових хидроенергетских потенцијала и могућности њихове реализације (Камбоџа, Египат, Либан, Пакистан, Алжир). Удружење америчких грађевинских инжењера примило га је за свог редовног члана. Одликован је највишим одликовањима СФРЈ, Либана, Румуније и више других земаља.

ДЕЛА: „Коришћење водних снага", „Бране", у: Техничар, 3, Бг 1961; Rapport sur l`étude méthodologique du potentiel hydraulique technique, UNEP/WP.2/33, Genève 1964; Југословенско-румунско решење ђердапског сектора Дунава, Бг 1965; „Водни фонд Југославије", Алманах грађевинарства, Бг 1966; Методолошке основе одређивања искористивог потенцијала речних сливова, Бг 1967; Основе за израду Катастра водних снага, Бг 1967; „Хидроенергетика и водопривреда", Водопривреда, 5–6, Бг 1984.

Бранислав Ђорђевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)