ВРБАСКА БАНОВИНА

ВРБАСКА БАНОВИНА, административна област Краљевине Југославије са седиштем у Бањалуци. Формирана је краљевим актом од 3. X 1929, а простирала се на површини од 20.436 км² или 8,2% државне територије. У управном погледу Бановина је подељена на два окружна инспектората, 20 срезова (са девет среских испостава), један град и 174 општине. Граничила се са запада и севера Савском -- од Крке до Новиграда на истоку; са истока Дринском -- источном границом дервентског среза, преко реке Босне, границом срезова Жепче, на Нови Шехер, те зеничким срезом и с југа, са Приморском бановином, и то од тромеђе срезова Тешањ, Зеница и Травник, те на Динарске планине и југоисточне границе среза Доњи Лапац. Узвишења на западу су била Грмеч планина између Уне и Сане са врховима Гредовити, Јаворњача, Црни врх, Осјеченица, Клековача, Растовача, Смољевача и Виторог и на југу Велики Шатор. Источна половина Бановине припадала је средњогорју: Козара, Мајевица, Вучјак, Крнин, Узломац, Борија, Велика Чемерница и Влашић. Низије су биле долине токова Сане, Врбаса, Укрине и Босне, а поља Гламочко и Граховско. Цела Бановина је лежала у базену десних притока Саве.

По попису из 1921. на простору В. б. живело је 829.000 становника у 141.491 домаћинству. По матерњем језику било је Срба и Хрвата 95,77% укључујући и муслимане. Остало су били Пољаци, Русини, Руси, Немци, Чеси, Италијани, Мађари, Румуни. По вероисповести било је 57,6% православаца, 24,8% муслимана, 15,9% римокатолика, 1,1% гркокатолика, 0,4% евангелиста и 0,2% израелићана. Према подацима за 1930. у Бановини је било 1.620 насељених места, 158.000 домаћинстава и 936.000 становника. У претходних десет година прираштај становништва је износио 117.000 или 1,4% на годину. Бановина је 1939. имала више од 1.200.000 становника.

Први бан на челу В. б. и опште управе био је Светислав Тиса Милосављевић. После њега то место су заузимали: Драгослав Ђорђевић, Коста Кујунџић, Тоде Лазаревић и накратко Никола Стојановић. У Банској управи су постојала три инспектората: у Бањалуци, Бихаћу и Јајцу. Бановина је издавала лист Врбаске новине. Саставни делови Банске управе били су: Банско веће, Привредни и Здравствени одбор. Банско веће са 33 већника пратило је економски, културни и социјални развитак Бановине. Буџет за 1930/31. износио је 73,071.551 динар, колики је био и расход. Банско веће и њен први бан Милосављевић радили су много на томе да се Бањалука издигне из паланке у град. Најпре су подигнути Банска управа и Бански двор, затим Дом краља Петра Првог Ослободиоца, у који су смештени новоосновано Бановинско позориште, Етнографски музеј, друштво Змијање, Клуб академичара Бањалуке, Српска читаоница и Спомен-соба краља Петра. Уређени су и изграђени Градски парк са спомеником Петру Кочићу, хотел „Палас", реновиран хотел „Босна", а почела је и градња Соколског дома и Хигијенског завода. У првих пет година Бановине у Бањалуци је подигнуто 510 нових зграда, међу којима је било и седам чиновничких вила. У Бановини је већ у првој години (1930), и поред привредне депресије и финансијске кризе, почела градња 125 нових основних школа. Идуће године подигнуто је још 55 школа, а 1932. је организован рад за још 30 нових школа. У сузбијању неписмености у првих неколико година у Бановини је одржано 180 аналфабетских течајева са 5.410 полазника. Број народних књижница се повећао са 70 на 130, а књига са 32.400 на 36.000 примерака.

У привредном погледу, Бановина је превасходну пажњу посветила пољопривреди, јер је 90% њеног становништва било сеоско. На свако домаћинство долазило је 6--6,5 ха обрадивог земљишта. Преовладавао је ситни посед (испод 5 ха), а оних између 20 и 50 ха било је веома мало. У прве три године Бановине за пољопривредну обнову је било предвиђено 39.389.181, а утрошено 23.825.707 динара. За две године уређено је 137 сељачких газдинстава, изграђено 367 бетонских ђубришта, набављено 800 разних пољопривредних справа, основана 61 стална тријерска станица, народу раздељено 230.000 кг најбољег семена и више од 30.000 кг вештачког гнојива. На унапређењу опште пољопривреде у В. б. у пољопривредној и ветеринарској струци је било запослено 48 агронома, 28 ветеринара и 28 шумара. Велику пажњу Бановина је посветила задругарству и његовом пословању, затим саобраћају, првенствено техничким радовима. Оснивање Бановине дочекало је 51 индустријско предузеће. Већ 1930. основана су 22, 1931. 12 и 1932. четири нова предузећа. Најзаступљенија је била дрвна индустрија. Хемијску индустрију представљала је Фабрика суве дестилације у Теслићу, која је пословала под називом „Енглеско-југословенска дестилација дрва д.д". Од значаја су још били „Босанско д. д. за електрану у Јајцу", „Индустрија целулозе у Дрвару", Државна шумска индустрија „Шипад" са стругарама у Дрвару и Добрљину итд. На територији Бановине у почетку су радиле 3.124 трговачке радње, од којих је највећи део припадао мешовитим и маловарошким радњама. Било је 70 годишњих и 54 недељна вашара. У жељи да помогне трговину коју је захватила криза, Банска управа је 1932. основала Трговачку комору за В. б. С обзиром на културно-привредну неразвијеност и пољопривредни карактер, и занатство је, мада у примитивним облицима, представљало важан привредни фактор. У Савезу занатлијских удружења у Бањалуци било је 28 удружења са 2.115 чланова. У целој Бановини је било 5.209 занатских радњи. Локално новчарство В. б. било је необично институционално развијено. Готово свако среско место имало је локални новчани завод, састављен од чисто месног капитала. У неким градовима су постојале и филијале јачих новчаних завода: Прве хрватске штедионице у Бањалуци, Бихаћу, Босанској Градишци итд., Српске централне банке у Бањалуци, Хрватске банке д.д. Травник у Јајцу, Земаљске банке Сарајево у Добоју, Бихаћу итд. По попису, новчаних завода у В. б. с почетка њеног рада било је 24, од којих три у Бањалуци, два у Новом, Бихаћу и Грачаници, по једна у Градишци, Гламочу, Кључу, Санском Мосту, Мркоњић Граду, Тешњу, Приједору, Јајцу, Петровцу, Градачцу, Дервенти, Добоју, Двору, Оџаку и Прњавору. Кућна индустрија се углавном сводила на локалну. Главни производи кућне индустрије били су везови, ткање, ћилими, мркоњићке косе. Од ћилимарских радњи познате су биле оне у Петровцу и Цазину, а од настанка Бановине и Женска секција „Фидака" у Бањалуци. Бановина је у раздобљу 1929--1932. за народно здравље издала 17.092.449 динара. У Бањалуци је 1931. основала Убошки дом, у којем се зими дневно делило најмање 200 оброка хране. У финансијском пословању у првом бановинском буџету 1930/31, од предвиђених и одобрених 73,071.551 прихода и расхода остварено је 68.592.804,77 динара. Уочавајући убрзани напредак поједини страни коментатори су констатовали да Југославија настоји да у Бањалуци покаже своју градитељску моћ.

На В. б. су, стога, почели напади са више страна, а управљање њеним природним богатствима је пренето у крајеве у којима се стално говорило да њу треба укинути. „Шипад", највеће предузеће шумске индустрије у земљи, које се простире искључиво у Бановини, седиште и управу је имало у Сарајеву, а слично је било и са „Целулозом" из Дрвара, која је припојена „Шипаду". Југословенска дестилација дрва Теслић имала је управу и седиште у Загребу. У Загребу су била седишта и управе Југословенског д. д. за трговину дрва Босанска Крупа, Книнске индустрије дрва д. д. Буковача, Нашичке творнице тканина и паропила д. д. Горњи Подградци. Осим Загреба, нека седишта су била у Сплиту. Ту је била дирекција пошта. Апелациони суд је био у Сарајеву. Рудно богатство В. б., првенствено Љубија, потпало је под Рударску дирекцију у Сарајеву, а у неким стварима под рударско сатништво у Загребу. Поред привредних разлога за нападе на Бановину, било је и национално-политичких.

Нужност постојања Југославије била је видљива и из статистичких података о насељима, по којима је око 1.200.000 Срба живело у насељима смештеним на простору од Загреба до Шибеника, до средње Босне и јужне Далмације. Хрвати су радили на томе да део Бановине до Врбаса припоје Хрватској. Поборници аутономије Босне одвајали су Босну од Србије и успостављали границу на Дрини. И једни и други су укидали В. б. Насупрот њима, Срби Бановине су се борили за њено подизање и изградњу, као и за то да Бањалуку оспособе да буде снажан културни центар, који ће паралисати утицај Загреба и Сарајева, и предстража Београда у борби за националну и државну идеју. Подвиг је био само установљавање В. б., али пред офанзивом загребачке штампе и пред Сарајевом, Београд је стао насред пута и временом постепено узмицао. Бановину, као и државу, докрајчио је рат 1941.

ЛИТЕРАТУРА: Алманах Врбаске бановине, Бл 1931; Б. Весић, „Бан Светислав Тиса Милосављевић, Поводом његове педесетогодишњице", Књижевна Крајина, Бл 1932, 3, 6; М. Кумарић, Монографија Врбаске бановине, Бл 1932; Д. Љубибратић, „Трговина у Врбаској бановини", Развитак, Бл, 1937, 9; Ст. Мољевић, Улога и значај Врбаске бановине, Бл 1939; П. Војиновић, Врбаска бановина у политичком систему Краљевине Југославије, Бл 1997; Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, II, Бг 1997; Ђ. Микић, Политичке странке и избори у Босанској Крајини, Бл 1997; З. Пејашиновић, Бан Милосављевић, Бл 2004; Врбаска бановина-Југославија, Јајце, б. г.

Ђорђе Микић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)