ВЕЛИКА ХОЧА

ВЕЛИКА ХОЧА, село у Метохијској котлини, на југозападној подгорини планине Милановац, на 400–440 м н.в. Уз западну периферију села протиче поток Хочанска река, лева притока Белог Дрима. Од општинског центра Ораховца, с којим је повезана локалним путем, В. Х. је удаљена око 4 км. То је компактно насеље са мрежастим распоредом улица. У њему су видљиви многобројни трагови српског насеља из средњег века, међу којима је и седам цркава. Има индиција да средњовековно село Хоча представља претечу данашњих посебних села Велике и Мале Хоче (5 км јужније од В. Х.). Село је било средиште хиландарског метоха, а кроз историју се помиње више пута под различитим, али сличним именима (Горња Хоча, Оча и сл.): у даровном писму Стефана Немање 1198/99, у повељама краља Милутина из 1282. и 1302, у Поменику манастира Св. Тројице код Мушутишта (Сува Река) из 1465. са Србима као дародавцима, у турском попису из 1485 (15 кућа) под именом Оча (данас Велика и Мала Хоча), у катастиху дреничког манастира Девича 1766. и 1770, где су уписани мештани Срби као дародавци. У селу живе Срби староседеоци, досељавани од XV до краја XX в. из појединих делова Метохије, Старог Колашина, Горње Мораве и Изморника, Македоније и других крајева; мањим делом има и албанског становништва. Године 1885. било је 105 кућа са 525 житеља.Попис из 1921. регистровао је 1.407 становника, од којих 605 православаца и 802 муслимана. Према процени Савезног завода за статистику 1991. било је 1.233 становника, од којих 1.186 Срба и 26 Албанаца. В. Х. је једно од ретких метохијских насеља где се у извесној мери одржао српски живаљ. Године 2000. било је 685 Срба (већина се иселила 17. VI 1999. под притиском албанских екстремиста). У насељу се налазе осморазредна основна школа (почела с радом 1865), дом културе, библиотека, амбуланта, апотека и погон фабрике пластичних маса из Ораховца. У селу се налази Виница – стара зграда виноградарског подрума манастира Дечани са економским (подруми са бачвама, велика бурад за вино и др.) и стамбеним делом (собе за одмор и боравак монаха испред којих је трем са дрвеним стубовима).

Драгица Р. Гатарић

У В. Х. се налази велик број православних храмова, подизаних и обнављаних од средњовековне епохе до XX в. Необично бројна скупина црквених споменика на сразмерно малом подручју чини ово метохијско село изузетним на целокупном српском културном простору.

Црква Св. Николе једнобродна је грађевина са спољашњом тространом апсидом и припратом, засвођена полуобличастим сводом. Зидана је сигом и притесаним каменом. На доњим деловима зидова уочљиви су остаци старијег градитељског слоја, што указује на то да је данашњи храм резултат накнадних интервенција. Датовање првобитног храма почива на тексту с надгробног споменика монахиње Марте, мајке челника Градислава Сушенице. Пошто се у натпису Стефан Душан помиње као краљ, црква Св. Николе подигнута је пре 1345. Три године касније храм се у повељи цара Душана наводи међу метосима Хиландара. Остаци првобитног живописа сачувани су на западном зиду припрате, од којих се распознају фрагменти двеју стојећих фигура из друге зоне и две сцене из циклуса патрона цркве, Рукоположење Светог Николе за епископа и Свети Никола служи. Између ових сцена је веома оштећена представа два монаха у молитвеном наклону пред иконом Богородице Одигитрије. Верује се да је реч о ликовима светих Саве и Симеона. Црква је обновљена у другој половини XVI в., када је добила и нови живопис. У наосу цркве, осим циклуса Великих празника и Страдања Христових, насликано је и житије Св. Николе. Међу црквене оце у олтарској сцени Служења литургије увршћен је и Св. Сава Српски, док је на јужном зиду насликан свети краљ Стефан Дечански. Национални карактер Српске цркве истакнут је и у програму припрате, на чијем се јужном зиду налази још један лик Стефана Дечанског, представљен у пару с царом Душаном. У припрати су приказани циклуси Акатиста, Чуда Христових и монументална композиција Страшног суда. По стилским одликама живопис цркве Св. Николе близак је фрескама спољње припрате Пећке патријаршије, сликаним 1565. Претпоставља се да су фреске у Св. Николи настале око 1576/77, будући да је тада сликар Лонгин за иконостас цркве насликао престоне иконе Богородице, Христа и Св. Николе. Њихов наручилац био је дечански јеромонах Георгије, а приложник монах Венијамин. Данас се једино икона Св. Николе налази у цркви којој је првобитно намењена, док су друге две у оближњој цркви Св. Јована. Високи иконостас у цркви дело је дебарског зографа Петра из 1825.

Црква Св. Јована Крститеља налази се на брегу изнад села. Иако невеликих димензија и скромне спољашњости, грађевина има основу у облику тетраконхоса, који споља формирају тространу апсиду у висини наоса, нешто нижу конху у западном зиду наоса, и две ниске, тростране певнице. Истовремено с наосом саграђена је припрата у висини бочних конхи. Оба компартимента засвођена су полуобличастим сводом. Црква је зидана тесаницима камена и сиге, с израженим спојницама малтера, а накнадно је премалтерисана. Једини архитектонски украс грађевине је кордонски венац испод крова наоса и нартекса. На основу остатака првог слоја фресака у апсиди из XIV в. претпостављено је време изградње цркве. Сав преостали живопис припада млађем слоју. Његови ктитори су непознати, али је у проскомидији сачуван натпис с именима неколико приложника, највероватније мештана В. Х. Као и живопис цркве Св. Николе, зидно сликарство храма Св. Јована надовезује се на стилске обрасце које су примењивали мајстори блиски живописцима Пећке припрате. Фреске су настале нешто после оних у Св. Николи, вероватно 80-их година XVI в. Живопис цркве Св. Јована на појединим местима потпуно је уништен, нарочито у вишим зонама. Иконографски програм наоса не одступа од утврђених образаца. У зони стојећих фигура истичу се ликови светих Саве и Симеона, Пантелејмона, свети ратници, као и циклуси Богородичиног Акатиста и Христових Страдања у вишим зонама зидова. На источном зиду припрате је Деизис са светим Кирилом Филозофом (Солунским), док се од стојећих фигура сачувало неколико угледних монаха и пустиножитеља. На целој површини западног зида простире се композиција Страшног суда. На источном зиду је лунета с попрсјем Св. Јована Претече, окружена почетним сценама његовог житија. На јужном и северном зиду разазнају се веома оштећене преостале сцене циклуса, највероватније из XVII в. На иконостасу цркве, осим Лонгинових икона из цркве Св. Николе, данас се налазе и двери с Благовестима из XVI в. и Деизисни чин датован у крај XVI в. Сликано Распеће на врху иконостаса и икона Св. Ђорђа и Димитрија на северном надверију постављени су на олтарску преграду цркве у XIX в.

Главни храм В. Х. посвећен је Св. архиђакону и првомученику Стефану. На основу остатака старијих зидова претпоставља се да је и ова црква подигнута у XIV в. Првобитни храм обновљен је у другој половини XVI в., када је и осликан, о чему сведочи представa Богородице с Христом и арханђелима у полукалоти апсиде. Последња свеобухватна обнова изведена је 1853. Храм је једнобродан, са спољашњом тространом апсидом, засвођен полуобличастим сводом, зидан притесаним каменом. Спољна припрата с троструким профилисаним звоником „на преслицу" дограђена је 1853. Изузев фресака у апсиди, сав преостали живопис настао је 1864. Аутор овог зографског сликарства карактеристичног за шире балканско подручје у XIX в. био је Јосиф Радевић из Лазаропоља. Из приближно истог времена је и иконостас.

По ослобођењу од турске власти у В. Х. обновљене су црквице Св. Ане, Св. Петке и Св. Недеље, а у другој половини XX в. и црква Св. Илије. Године 1997. обновљена је црква Св. Луке на гробљу скромних димензија и једнобродне основе, са спољашњом тространом апсидом и два слоја остатака фресака. Старији је датован у XIV в., док млађи слој припада обнови из XVI в. Једина знања о порушеним храмовима В. Х. односе се на њихове патроне, о чему говоре оскудна писана сведочанства и народно веровање. Реч је о црквама посвећеним Св. Арханђелима, Св. Петру и Богородици Пречистој. По предању, на месту данашње куле Лазара Кујунџића налазила се црква Св. Спаса. Убикација цркве Св. Власија није извршена, а непозната је и посвета цркве на Дугом Риду, изнад села. У конаку манастира Дечана у В. Х. налази се параклис Св. Трифуна.

Милош Живковић

ЛИТЕРАТУРА: M. Ивановић, П. Пајкић, Р. Лазовић, „Три Лонгинове иконе из Велике Хоче", ГMKM, 1958, 3; П. Пајкић, „Цркве у Великој Хочи", Старине Косова и Метохије, 1963, 2–3; Р. Петровић, „Камени надгробни натпис из цркве Св. Николе у Великој Хочи", ЗЛУМС, 1980, 16; „Фреске XIV века из цркве св. Николе у Великој Хочи", ЗЛУМС, 1986, 22; М. Миљановић, „Иконе из Велике Хоче", Старине Косова и Метохије, 1997, 10; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; М. Ивановић, „Цркве Велике Хоче", у: Велика Хоча, бисер Метохије, Бг 2003.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)