ВЕЛИКА ПИСАНИЦА

ВЕЛИКА ПИСАНИЦА, село и центар општине у Хрватској, у Бјеловарско-билогорској жупанији, на југозападној подгорини планине Билогоре, на левој страни долине речице Гребенске (слив Саве). Центар жупаније Бјеловар је 23 км према северозападу и са селом је спојен локалним путем. Насеље чини једна улица издужена дуж сеоског пута на дужини од 8 км на висини од 140 до 160 м. У средини улице су основна школа и две цркве: српска православна црква је из средине XVIII в., а жупна црква Пресветог срца Исусовог изграђена је 1908. У западном делу је земљорадничка задруга, а посебан део насеља чини заселак Ђуринац. Године 1921. село је имало 3.565 становника од којих су 55% били римо-католици, а 39,9% православни; 1948. у В. П. живело је 2.898 становника (30% Срба и 47,7% Хрвата). Општина В. П. се појављује у попису 2001. са 2.151 становником (14,23% Срба). Године 2011. било је 1.774 становника. Ово је родно место Павла Соларића, књижевника и писца првог географског дела на српском језику (Ново гражданско земљеописаније, Венеција 1804).

Мирко Грчић

Тридесетих година XVIII в., у великом таласу насељавања Срба после прогона Турака из Славоније, ова парохија имала је око 400 православних домова. Значајну улогу у развоју православног верског живота у селу и околини у првим деценијама XVIII в. имала је свештеничка породица Теодора Поповића. Његов син Никола Поповић, „протопоп хорватски", био је веома угледна личност и заслужан за подизање зидане цркве у селу. Његовим залагањем у В. П. је 1737. отворена и српска школа у посебној, наменски грађеној згради. О напретку верског, културног и образовног живота у В. П. сведочио је и књижевник и просветитељ Павле Соларић, такође син локалног пароха. Село је у првој половини XVIII в. било снажан центар отпора покушајима унијаћења Срба у овим крајевима. Парохијска црква Св. Лазара Четвородневног подигнута је око 1750, вероватно на месту старије дрвене богомоље, утемељене 1713. Изузетно пространа једнобродна и ниско свођена грађевина на истоку је завршена тространом апсидом. Посебно обележје представља масивни високи звоник-торањ шестоугаоног пресека уз западну фасаду цркве, са два бочна простора у доњој зони која су служила као капеле. Својом једноставном спољашњом обрадом и високо постављеним бифорама, овај звоник представља сведочанство о континуитету готичко-ренесансног архитектонског стила у северној Хрватској у XVIII в. Иако је целокупан унутрашњи црквени инвентар страдао у II светском рату, укључујући и иконостас, зна се да су се на зидовима налазиле слике грбова српских и других јужнословенских земаља, сликане према Жефаровић–Месмеровој Стематографији. Иконостас је 1774/75. насликао Лазар Сердановић, проскинитар у цркви израдио 1780. „пилтаор" Јосиф Поповић, док је иконе на њему насликао Јован Четиревић Грабован. Црква је, након девастације у II светском рату, темељно обновљена 1966/67, а поново је демолирана у ратним сукобима 1991–1993.

Александра Кучековић

ИЗВОР: Шематизам православне српске епархије Пакрачке, Пакрац 1898.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Кашић, Српска насеља у сјеверној Хрватској и Славонији, Зг 1988; С. Милеуснић, Духовни геноцид, Бг 1997; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)