ВУЈИЋ, Михаило

ВУЈИЋ, Михаило, филозоф, економиста, политичар (Београд, 8. XI 1853 -- Сушак, Хрватска, 1. III 1913). Син филолога Владимира Вујића, 1868. завршио гимназију, а 1871. Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као државни питомац наставио је студије филозофије и економије у Минхену, Бечу, Берлину и Паризу, које је прекинуо због српско-турских ратова (1876--1878). Студије је наставио у Лајпцигу, где је докторирао код В. Вунта тезом Über Substanz und Kausalität (Leipzig 1879). Одмах је изабран за професора политичке економије на Великој школи (Начела народне економије, I--III, Бг 1895--1898). Био је кратко и министар просвете (1884), а потом као члан Радикалне странке са прекидима у периоду 1887--1897. министар финансија, те министар спољних послова (1901--1902). Обављао је и дужности народног посланика, затим државног саветника, а постављан је и за посланика у Паризу (1900), Бечу (1903), Берлину (1906) и Риму (1909). За редовног члана СУД изабран је 1880, а за редовног члана СКА 1901. У Паризу је 1875. довршио рукопис наше прве расправе из филозофије историје (Историја као наука, Бг 1877), писане са становишта контовског позитивизма. Историја као и свака наука почиње описом појава (историографија), наставља се филозофским схватањем, а завршава извођењем општих закона (права историјска наука). Са новокантовског позитивистичког становишта приказао је 1878. панораму модерне европске филозофије (Положај и задатак философије, Бг 1879), истичући њену везу са позитивним наукама. Кантову критичку филозофију види као ону која може да успешно повеже науке и филозофију. Од савремених филозофа најистакнутијим држи Шопенхауера, Конта и Фојербаха. Његова немачка дисертација О супстанцији и каузалитету (Бг 2002) прва је наша расправа из теорије сазнања. Узрочност разумева апостериорно и држи да она влада не само у природи него захвата и подручје духа. Од 80-их година напушта филозофију и бави се економијом (Наша економна политика, Бг 1883) и историјом наше економске мисли, али сви ти радови садрже и филозофску димензију.

И. Марић

Народно-радикалној странци приступио 1888, када је ушао у Главни одбор странке. Припадао је тзв. умереном страначком крилу, на којем су се налазили и други интелектуалци попут Андре Николића, Лазара Докића и Милована Миловановића. Залагао се за легалне и парламентарне начине борбе у освајању власти и за преговоре са Двором, као значајном уставном и политичком институцијом. Као члан Радикалне странке био члан Уставотворног одбора који је у новембру и децембру 1888. припремао нови устав, усвојен у Скупштини 3. I 1889. Први пут је постао министар у коалиционој либерално-радикалској влади (јун--децембар 1887), а по њеном паду придружио се, опет као министар финансија, чисто радикалском кабинету под руководством генерала Саве Грујића (јануар--април 1888). За време Трећег намесништва (1889--1893) водио је ресор финансија у две Грујићеве (1889--1891) и у две Пашићеве владе (1891--1892), а после тога у радикалским владама Лазара Докића 1893. и Саве Грујића 1893/94. За то време успео је да из руку странаца откупи важне државне монополе, попут монопола дувана, соли и експлоатацију железница. Све време радио на отклањању државног дефицита, али није успео да успостави буџетску равнотежу у Србији, мада су строгом штедњом, понајвише у ресору војске, мањци у буџетима делимично умањени. Последњи пут био је министар финансија у другој влади Ђорђа Симића 1896/97. У међувремену био је поново враћен на своју Катедру (април 1888), а био је биран за народног посланика 1889. и државног саветника 1902/03.

По реконструкцији владе Алексе Јовановића 18. II 1901, њему је поверен један од најважнијих ресора -- Министарство иностраних дела. Захваљујући чињеницама да је његов углед у Радикалној странци порастао, нарочито после дискредитације Пашића Изјавом на Преком суду 1899. и, са друге стране, да је добро стајао на Двору, В. је испливао у први план као личност способна да буде спона у помирењу Круне и радикала. Као посебан вид поверења према радикалима, краљ је уочи обзнане новог устава извршио промену владе, те је 2. IV 1901. осванула на дужности прва влада В., у којој су била четворица радикала, тројица напредњака и један генерал. Његова влада је деловала на основу споразума о заједничком раду, који је под називом „Нашим пријатељима", објављен у угледном броју новопокренутог листа Дневник, а датиран је 19. IV 1901. Уставом из 1901, у чијој је изради В. активно учествовао, обезбеђени су правна сигурност и политичке слободе, а новина је постојање два дома. Владар, Сенат и Скупштина били су изједначени чиниоци у законодавству. Законодавна активност владе В. била је у духу новог устава. Законодавство после Устава од 1901. имало је за циљ да утврди и ојача основе модерне државе.

Вест од 18. V 1901, да краљица није трудна и да порођаја неће бити, покренула је замајац опозиције. Против нове политичке заједнице и владе В. били су млађи чланови Радикалне странке, који су се прогласили самосталним радикалима, и либерали са Јованом Авакумовићем на челу. Лоше државне финансије су представљале један од најкритичнијих владиних проблема. Убрзо се показало да В. нема снаге да одржи владу на окупу, да му се већина у његовој странци противи и да истиче Пашића као способнију и утицајнију личност, која би „верније" заступала страначке интересе. У странци је била очигледна подела на вујићевце и пашићевце. Криза је на кратко преброђена и В. је остао на челу друге реконструисане владе (19. V -- 19. X 1902). После оставке В. је добио место у Државном савету и ту је дочекао Mајски преврат. Јединство у Радикалној странци је делимично повраћено, тако што се В. добровољно уклонио из земље и прихватио понуђену му дипломатску службу.

Најпре је заступао Србију у Бечу (1903--1906), у време решавања тзв. топовског питања и пред избијање петогодишњег Царинског рата између Србије и Аустроугарске. Заговарао опцију раздвајања топовског питања од питања преговора око новог трговинског уговора са Монархијом. По личном захтеву повучен је са посланичког места и упућен у Берлин, да би убрзо био пензионисан (1906--1907). За посланика у Риму именован 1909--1912. Носилац српских ордена: Таковски крст I реда; Св. Саве I реда; Белог орла III реда; Милоша II реда и црногорског Даниловог ордена I реда. Носилац страних ордена: руског -- Св. Станислав I реда; француског -- Легија части; аустријског -- Гвоздена круна I степена; бугарског одликовања за грађанске заслуге I реда.

С. Рајић

ДЕЛА: Крижанићева политика, Бг 1895; Начела народне економије I--III, Бг 1895--1898; Економно-политички погледи Дубровчанина Николе Вида Гучетића, Ср. Карловци 1900; „Најновији обрт у трговинској политици", Глас СКА, 1903, 66; Прво научно дело о трговини Дубровчанина Бенка Котруљевића, Бг 1908; Философски радови, Бг 2003.

ИЗВОРИ: Зборник закона и уредаба Краљевине Србије за 1901. годину, 56, за 1902. годину, 57; М. Војводић, Љ. Алексић Пејковић (прир.), Документи о спољној политици Краљевине Србије: 1903--1914, 2, 1/1, 1/2, 2/2, 3/1, 3/2, Бг 2004--2008; 4, 3/1, 3/2, 4/1, 4/2, Бг 2010--2011.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Лазаревић, „Мали поменик", СКГ, 1913, 30, 52--54; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, IV, Бг 1925; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906--1911, Бг 1962; А. Стојковић, Развитак философије у Срба 1804--1944, Бг 1972; Д. Јеремић, О филозофији код Срба, Бг 1997; С. Јовановић, Владавина Александра Обреновића, I--II, Бг 1990; И. Марић, Успон српске философије, Бг 2004; Р. Љушић (ур.), Владе Србије 1805--2005, Бг 2005; С. Жуњић, Историја српске филозофије, Бг 2009; М. Војводић, „Србија и анексиона криза 1908--1909", у: Стогодишњица анексије Босне и Херцеговине, Бл 2009; С. Рајић, „Нова политичка заједница и владе Михаила Вујића 1901/2. године", ИЧ, 2011, 60; Александар Обреновић. Владар на прелазу векова -- сукобљени светови, Бг 2011.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)