ВЕНИЈАМИН

ВЕНИЈАМИН, митрополит дабробосански (Грчка, друга половина XVIII в. -- Сарајево, после маја 1835). Синовац херцеговачког епископа Јосифа, започео је службу као управник патријаршијског двора у Цариграду, а 1816. постао је митрополит дабробосански. Вести су противречене: с једне стране, сукобљавао се и судио са сарајевском црквеном општином јер је тражио и што му не припада, а с друге стране, штитио је своје епархијане обраћајући се турским властима у Порти, а још чешће и босанском везиру. Било је то време немира у Босни када су се бегови и ситни муслимански племићи бунили против реформи које је султан спроводио. Заједно са зворничким и херцеговачким митрополитом затворен је 1821. код везира у Травнику, одакле је упутио проглас пастви да остане лојална централним властима. Исто је учинио и у време јаничарске побуне 1827. у Сарајеву. Успоставио је везу са српским старешинама у пограничним нахијама Кнежевине Србије и слао им податке о стању у Сарајеву и Босанском пашалуку. Јованa Мићића обавестио је 1831. о намерама капетана Хусеина Градашчевића да нападне Србију, због чега је са још два митрополита доспео у Хусеинов затвор, одакле су ослобођени уз откуп од 12.000 дуката. Цариградски патријарх му је 1835. дао ранг одмах после писидијског митрополита. Наслов митрополита остао је и његовим наследницима који су уживали част овог унапређења.

ИЗВОРИ: Д. Анастасијевић, „Кроз једну збирку новијих аката Цариградске патријаршије о њеним епархијама", Богословље, 1933, 8; Н. Радосављевић, Књажеска канцеларија, Ужичка нахија -- књига прва (1816--1830), Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, „Из прошлости Босне и Херцеговине XIX вијека", ГИДБиХ, 1949; Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације, Сар. 1985; С. Вуковић, Српски јерарси од IX до XX века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)