ВАСИЉЕВ, Душан

ВАСИЉЕВ, Душан, књижевник (Кикинда, 19. VII 1900 – Кикинда, 27. III 1924). Школе похађао у Темишвару, потом послат на аустријско-италијански фронт. Радио као учитељ, а по обољевању (1923) вратио се у Кикинду. У сачуваном делу његове књижевне заоставштине налазе сe, осим преписке, и три завршене драме, двадесетaк приповедака и више од три стотине песама. Прве стихове објавио је у часопису Мисао (1919), а потом у значајним књижевним гласилима онога времена (Књижевни југ, СКГ, Савременик и др.). Постхумно су му објављене Изабране песме у редакцији В. Живојиновића (Бг 1932), сабране песме (Песме, Н. Сад, 1950, прир. Ж. Милисавац), изабране приповетке и драме (Испред прага, 1976, прир. А. Пејовић). Због његовог прераног одласка, несвакидашње експресивности стихова и, нарочито, антологијске песме „Човек пева после рата" (амблематичне за основно расположење књижевне генерације која је учествовала и духовно се формирала у I светском рату), о В. је обликован мит „заустављеног почетка". Прихваћен у критици између два светска рата, и касније је као песник остао у фокусу пажње књижевних историчара и антологичара, док се тек у новије време критички тумаче његови приповедачки покушаји. М. Богдановић је формулисао став да је В. „био један међу првим модернима у нашој поезији"; „самоникао, изван група и фронтова", а његов „модернизам био је доиста спонтан израз једног психолошког стања човека после рата". Према речима Р. Вучковића, В. је „стилски и идејно најближи резигнираном патосу једног типа ратног активистичког експресионизма". За најбољи део његове поезије може се рећи да је, више на тематском, а мање на обликовном или поетичком плану, репрезентативна за епоху у којој је настала. Прозу обележава дефетизам (лик младића као еквивалент аутобиографског искуства, што је видљиво и у причама и романима М. Црњанског, Р. Петровића, па чак и темпорално и тематски дистанцираног И. Андрића). У томe младићу постоји нарочит вишак осетљивости. Мада ни до данас није успостављена пуна равнотежа између стварне вредности његовог књижевног опуса и места које му објективно припада у српској књижевној историји, В. оличава једно од најдинамичнијих раздобља новије српске књижевности, када се српски писци, као и целокупни национални духовни културни хоризонт, на недвосмислен начин сусрећу са модернистичким искуством, отварају се према њему и језички га уобличавају.

ЛИТЕРАТУРА: М. Богдановић, „Песник Душан Васиљев", СКГ, 1929, 26, 8; Ж. Милисавац, Песник пораза, Н. Сад 1952; Р. Константиновић, Биће и језик, 8, Бг 1983; Р. Вучковић, Авангардна поезија, Бл 1984; А. Јовановић, Облаци у души, Кикинда 1987; М. Пантић, Неизгубљено време, Бг 2009.

Михајло Пантић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)