ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО

ВАЗНЕСЕЊЕ ХРИСТОВО, манастир на јужној падини планине Овчар. Нема га у српским средњовековним изворима нити у турским пописима. Први пут се помиње у XVI в., али је касније опустео и дуго остао у рушевинама. Феликс Каниц је затекао рушевине „давно опустелог манастира" с податком да је монаху Макарију из манастира Сретења обнову В. „забранио ужички епископ Јанићије". Вук Караџић га помиње као „пуст намастирић (или, управо рећи, зидине од њега)". Залагањем епископа жичког Николаја манастир је обновљен 1937. на старим темељима као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом нижом од брода, ниском куполом на ваљкастом тамбуру и улазом са северне стране притвора. Као грађевински материјал коришћени су ломљени камен и тесани кречњак, кров на две воде покривен је ћерамидом, а купола лимом. У припрати и броду храма сачуване су у поду две мермерне розете украшене биљним преплетом. Звонара је изграђена 1960. Цео објекат је обновљен 1974, када су изграђени и конаци. Данас је женски манастир.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, И. Здравковић, „Споменици културе у Овчарско-кабларској клисури и њеној најближој околини", Старинар, 1950, 1; С. Душанић, Р. Николић, Овчарско-кабларски манастири, Бг 1963.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)