ВИРАГ, Михаљ

ВИРАГ, Михаљ, глумац, редитељ, универзитетски професор (Јерменовци, Банат, 20. VI 1919 -- Суботица, 7. IV 1999). Студије на Медицинском факултету у Београду прекинуо почетком II светског врата. По ослобођењу у Суботици водио аматерске драмске секције, а потом у Београду похађао курс Раше Плаовића. Глумачки ангажман у суботичком Народном позоришту (Népszínház) добио 1949. На предлог директора Мађарске драме Иштвана Латака и редитеља Беле Гараија успешно је 1951. на сцену поставио једну дечју оперетску представу и комедију Карла Голдонија Лепеза. Студије режије на Академији за казалишну уметност у Загребу уписао 1952. у класи Бранка Гавеле. Дипломирао 1955. представом Крвава свадба Ф. Г. Лорке. По дипломирању остварио богату редитељску делатност уз коју је везано утемељивање новог и модерног стилског израза на сцени суботичког театра у којем остварује и најзначајније режије: Кавкаски круг кредом и Мајка Храброст и њена деца Б. Брехта, Леда и Голгота М. Крлеже, Боровнице и Жеђ за ваздухом Ф. Деака, Калигула А. Камија, Велики Ромул Ф. Диренмата, Важно је звати се Ернест О. Вајлда, Иван Грозни М. Булгакова, Бидерман и паликућа М. Фриша, Месечина за несрећне J. О' Нила, Ричард други и Ромео и Јулија В. Шекспира, Човекова трагедија И. Мадача, Анфитрион П. Хакса, Полицајци С. Мрожека, Талац Б. Брендона, Тотови И. Еркењија и Љубав М. Шизгала. Од 1978, када је изабран за редовног професора глуме на Академији уметности у Новом Саду, па до 1991. када је пензионисан, у његовој класи дипломирале су три генерације студената студијске групе Глума на мађарском језику. Добитник је три награде Удружења драмских уметника СР Србије (за представу Таква љубав П. Кохута 1962, за представу Неми витез Ј. Хелтаија 1976. и за укупно редитељско остварење 1977), пет награда на Сусретима Војвођанских позоришта (Б. Брехт, Просјачка опера, 1963; Ђ. Хај, Бог, цар и сељак, 1968; Ј. Катона Банк бан, 1969; Ђ. Хај, Мохач, 1971; Т. Вилијамс, Ноћ игуане, 1973) и Октобарске награде града Суботице (1969). Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1971).

К. Каич

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)