ВИНЧАНСКА КУЛТУРА

ВИНЧАНСКА КУЛТУРА, водећа култура млађег неолита и раног енеолита, названа по налазишту у селу Винча, недалеко од Београда. Осим центрaлног Балкана и јужне Војводине, који чине језгро њене територије, обухватала је у појединим фазама развоја средње Потисје и Трансилванију на северу, Олтенију и Софијски басен на истоку, источну Босну и Црну Гору на западу, и Скопску котлину на југу. Почетком истраживања в. к. могу се сматрати ископавања Mилоја М. Васића у првим годинама XX в. у Јабланици код Аранђеловца, Чаршији код Рипња и Малом друму код Поповића. Значај в. к. у праисторији Европе препознат је, међутим, тек после Васићевих систематских ископавања у Винчи од 1908. са прекидима до 1934. Резултати тих истраживања омогућили су јасно сагледавање развојних фаза насеља у самој Винчи, али и целокупне в. к., њених основних карактеристика и вредновања налаза са осталих до тада истражених налазишта. Добро стратификовани покретни налази из Винче, пре свега керамика, представљају основу свих хронолошких класификација в. к. и утврђивања њеног положаја у развоју праисторијских култура Европе. Многе од тих класификација (Г. Чајлд, О. Менгин, Ф. Холсте) данас имају само историјски значај. Формулисане средином XX в., и касније у неколико махова допуњаване, периодизације Владимира Милојчића и Милутина Гарашанина су и данас у употреби. У периодизацији В. Милојчића основне фазе су обележене као Винча А–Д, док су у периодизацији М. Гарашанина оне означене и именима налазишта за која се у том тренутку сматрало да најјасније репрезентују старију и млађу фазу в. к. (Винча – Тордош I и II, Винча – Плочник I и II). Значајан напредак у јаснијем сагледавању в. к. учињен је у периодизацији М. Гарашанина издвајањем тзв. градачке фазе на прелазу из тордошке у плочничку фазу. Названа је према налазишту Градац код Лесковца и за њу се везују знатније економске, друштвене и технолошке промене (увођење метала у ширу употребу) него у другим периодима. Та фаза одговара дубини између 6,5 и 6 м на Винчи, мада њене карактеристике овде нису тако јасно уочљиве као на неким другим налазиштима.

Током готово хиљаду година свог развоја (5.400–4.500 г. п.н.е.) в. к. доживљава дугу и углавном мирну еволуцију, без оштрих прекида између појединих фаза. Како је у појединим фазама обухватала целу балканско-карпатску зону, њена материјална култура на тој великој територији није јединствена, него се развија у низу локалних варијаната в. к. са више или мање израженим специфичностима: класична или србијанска (северна и западна Србијa, као и већи део Војводине – Винча, Гривац, Дивостин, Супска, Арадац, Белетинци, Гомолава), јужноморавска (уже подручје слива Јужне Мораве – Црнокалачка бара, Витошевац, Павловац, Градац, Плочник), косовска (Валач и Фафос код Косовске Митровице, Предионица код Приштине), источнобосанска (Варош код Кораја, Горња Тузла), трансилванска (Тордош, Тартарија) и олтенијска (Раст). На територији в. к. познато је више од 800 насеља, од којих је само неколико у целости истражено. Димензије тих насеља су веома различите, од малих и краткотрајних величине неколико хектара, до насеља која обухватају и неколико стотина хектара. В. к. карактеришу вишеслојна насеља (Винча, Жарково, Бањица, Супска, Беловоде, Плочник, Предионица, Фафос) покрај речних токова или на уздигнутим гредама заштићеним од поплаве, што указује на стабилнију економију која омогућава дуготрајније насељавање на истом месту. За млађе фазе културе карактеристична су једнослојна насеља (Градац, Јаково–Кормадин, Белетинци, Валач, Горња Тузла, Варош). Од градачке фазе, углавном на територији јужноморавске и косовске варијанте, насеља су подизана и на тешко приступачним брежуљцима или стенама које је могуће лако бранити (Градац, Валач, Градина у Стапарима, Пљосна стијена код Радоиње). Нека од тих насеља су била утврђена (Валач) са палисадама и сухозидом од делимично обрађеног камена. И нека равничарска насеља из различитих фаза културе била су ограђена дубоким ровом (Винча, Јаково–Кормадин, Црквине–Стублине).

Насеља су се састојала од надземних кућа правоугаоних основа, најчешће исте оријентације, каткад густо постављених у правилне редове. Грађене су од коља оплетеног прућем и облепљеног блатом. Само изузетно коришћене су и земунице (полуукопане колибе) као привремени стамбени објекти. У старијим фазама културе куће су готово квадратних основа и релативно малих димензија, док су каснијe знатно веће, до 20х12 м, са неколико просторија (Бањица, Гомолава, Дивостин), у којима се налазе пећи и огњишта. У свим насељима уочен је велик број јама које су, према величини и садржају, тумачене као земунице, отпадне јаме, јаме из којих је вађен материјал за градњу кућа или керамичких производа, култне јаме, силоси или као јаме за складиштење материјала при градњи нових кућа. Највећи број налаза у стамбеним објектима чине предмети коришћени у свакодневним активностима (посуде за чување, кување и конзумирање хране, тегови за ткачки разбој и рибарске мреже, алатке од кости и камена), а понекад се, најчешће у близини пећи, налазе и предмети који се повезују са култом – букраниони, вероватно фиксирани за дрвене греде или унутрашње зидове, антропоморфне и зооморфне фигурине, жртвеници, просопоморфни поклопци, минијатурне посуде. У неким кућама су постојала мања кућна светилишта (Кормадин, Црквине–Стублине), док су малобројне грађевине са искључиво култном наменом, које су на основу свог ентеријера протумачене као светилишта (Парта).

О сахрањивању у в. к. има мало података. Покојници су сахрањивани у некрополама ван насеља у згрченом положају, без одређене оријентације, често без гробних прилога. На неколико налазишта појединачни гробови су откривени у самом насељу. До сада су истражене две некрополе в. к. Некропола у Ботошу код Зрењанина, са 18 истражених и већим бројем разрушених гробова, приписана је раној фази в. к. Неки од покојника сахрањени су без прилога, док су уз друге, вероватно вишег социјалног статуса, положене наруквице од спондилус шкољке, огрлице и наруквице од камених и коштаних перли, амулети од алабастера и камена. У некрополи на Гомолави, која припада позној фази в. к., откривено је 26 гробова у којима су се као прилози налазиле керамичке посуде, камене и коштане алатке, као и једна бакарна наруквица.

Пољопривреда и сточарство биле су основне делатности винчанских заједница. Квалитетна израда свих покретних налаза и присуство сировина (или готових производа) недоступних у ближем окружењу (опсидијан, спондилус шкољке, бакар) указују на постојање разноврсних заната, развијену трговину и металургију. Најбројније у свим насељима в. к. су керамичке посуде. На основу њихових стилских одлика утврђена је периодизација в. к. Керамичке посуде су претежно фине фактуре, добро печене, у тоновима од црне до светлосиве боје, готово редовно са добро углачаним и сјајним површинама. Водећи облик представља биконична здела чије бројне варијанте, орнаментисане различитим техникама и мотивима, одређују основне карактеристике свих фаза в. к. Током целог трајања културе израђују се у различитим типовима и варијантама и пехари на нози, тањири, амфоре, питоси и лонци. Богатство и разноврсност винчанске керамике огледа се и у њеној декорацији. Водеће орнаменталне технике су канеловање и урезивање, а у нешто мањој мери жигосање, глачање и сликање црвеном и белом бојом. Канеловање је по правилу примењено на зделама и мањим амфорама у старијој фази у виду финих, понекад једва видљивих вертикалних или косих канелура на горњем конусу биконичних форми, а у млађој фази на истакнутом рамену, уз појаву спиралних и криволинијских мотива. Урезивањем се изводе праволинијске и угласте траке испуњене убодима, углавном на амфорама старије фазе. Жигосање је типично за млађу фазу и примењује се на мањим амфорама и дубоким зделама лоптастог реципијента.

Уметнички израз в. к. најјасније је изражен кроз култне предмете. Антропоморфне фигурине израђују се у свим фазама, а њихов стилски развој потврђује континуитет културе. Најчешће су у облику стојеће фигуре, без јасних назнака пола, али се јављају и фигурине у клечећем или седећем ставу, са маскама на лицу, или куротрофне представе. Фигурине из ране фазе су најчешће стубастог облика, често нерашчлањене и са налепљеним дојкама и глутејима. Постепено се диференцирају руке у виду хоризонталних патрљака, издвајају ноге које су каткад рађене из посебних делова, а глава добија троугаоно лице са угласто урезаним очима. Током следећих фаза уочава се тежња ка реалистичком, тродимензионалном обликовању: тело фигурина је пропорционално, урезима се приказују детаљи одеће (појасеви и прегаче), глава се заобљује, а лице постаје петоугаоно, и на њему се уз велике, урезима обликоване бадемасте очи, моделовањем приказују нос, обрве, а каткад и уста. У завршним фазама сви детаљи тела и лица се представљају урезима, каткад инкрустованим, а неке површине се превлаче посном црвеном бојом. Руке су постављене на бокове, доњи стомак или груди, а лице добија полигонални облик. Приказани су често и најситнији детаљи: на посебан начин очешљана коса, трепавице, брада или шаре на одећи. Ти детаљи се временом све више стилизују, опада број и квалитет фигурина, а орнаменти се постепено губе и са лица и са тела, глава добија птичји изглед, а тело постаје пљоснато и назначено само у основним контурама. Стилске промене су знатно мање изражене на осталим култним предметима – просопоморфним поклопцима (поклопци са представом лица на којима доминирају крупне урезане очи, због чега им се приписује апотропејски карактер), жртвеницима (реципијенти на три или четири ноге), керамичким и каменим амулетима – који се израђују у готово свим фазама културе.

О настанку в. к. не постоји јединствен став. Приписана је тзв. млађем балканско-анадолском комплексу који је окарактерисан низом сродних култура, насталих на различитим основама. Уз мања одступања, в. к. се развија на простору који је у раном и средњем неолиту обухватала старчевачка култура, од које преузима неке елементе. Њена дезинтеграција, којој претходи сужавање територије, проузрокована је вероватно иновацијама везаним за металургију бакра, а нешто касније и популационим продорима енеолитских култура са истока и североистока.

Дубравка Николић

О разгранатој винчанској занатској производњи сведоче бројно оруђе, оружје, украсни и предмети култа. За њихову израду користили су се камен, кост, рожина, шкољке, печена глина, дрво, кожа, биљна и животињска влакна. Окресивањем су, од рожнаца, калцедона, опала, кварцита, опсидијана итд. прављени ножеви, стругачи, пострушке, сврдла и длета. Велик број језгара сведочи о призводњи унутар насеља. Сировине су биле локалног порекла, осим опсидијана доношеног из северног дела Карпата. Глачањем су се производиле масивније алатке: секире, тесле, длета, пијуци, чекићи, глачалице, брусеви, жрвњеви, растирачи и перфориране алатке. За њих су коришћени махом финозрни кристаласти шкриљци, корнит, метаалевролит, магнезит, дијатомит, туф, пешчари, као и друте магматске, седиментне и метаморфне стене. Оруђе и оружје од кости и рожине је такође било бројно, махом од кости овце и козе, те јелењих рогова. Прављена су бројна шила, затим игле са ушицама и без њих, спатуле, стругачи и удице. Од рога су израђивани чекићи, секире, мотике и харпуни. Делови керамичког поломљеног посуђа коришћени су као алатке типа глачалица и брусева. Да је дрво доста коришћено за израду покућства, сведоче камене тесле и длета, као и отисци дасака правоугаоног пресека у комадима блата којим су облагани зидови кућа. Накит – наруквице, перле, дугмад, привесци и прстенови – прављен је од јувелирног и украсног камена (мермер, мермерни оникс, калцит, нефрит, малахит, азурит, галенит), бакра, зуба дивљих животиња и морских шкољки доношених из удаљених крајева (spondylus, dentalium, glycimeris). Бројни тегови за вретена (пршљенци), као и они већи за ткачке разбоје, те коштане игле и шила указују на развијену производњу тканина и одевних предмета од коже, биљних и животињских влакана. Подови кућа су били прекривани асурама о чему сведоче отисци на дну керамичког посуђа. Предмети култа – зооморфне и антропоморфне фигурине, посуде и палете – прављени су углавном од печене глине, али и од јувелирног и украсног камена. Аморфни комади малахита, азурита, галенита и цинабарита, нађени на неким налазиштима (Винча, Беловоде, Плочник, Дивостин, Фафос), као и масивно бакарно оруђе из Беловода и Плочника сведоче о већ освојеној технологији ливења бакра крајем старије фазе в. к.

Драгана Антоновић

Оснивање праисторијског насеља Винча – Бело брдо (друга половина VI миленијум п.н.е.) представља преломни догађај за порекло и развој неолита и раног енеолита југоисточне Европе, али је мање познато да то исто важи за примарну фазу археометалургије оба периода. Иако користи термин „прерада", када се првенствено ради о заступљености цинабарита и галенита на Белом брду, Милоје М. Васић већ има у виду развијену производњу црвене и црне боје – цинобера и галенита на Винчи. Он при томе наводи и металуршке поступке за њихово добијање, познате у античким изворима. Његов најважнији закључак – урачунавајући и налазе најпознатијег минерала бакра, малахита – односи се на доказану заступљеност ових минерала на Белом брду у свим стамбеним хоризонтима в. к. У складу са наглашеном анализом орнаменталних квалитета винчанске керамике ране фазе, он је квалификује термином „букеро" позајмљеним из грчке керамографије (VII–VI в. п.н.е.) за судове са високо полираним црним површинама. Овај оригинални истраживачки правац проистекао је, између осталог, из Васићевог убеђења о припадности в. к. развијеном металном добу (I миленијум п.н.е.), али тај закључак није прихваћен ни у хронолошком смислу нити као решење порекла те културе.

Учешће в. к. у процесу увођења метала у употребу, истовремено с унапређењем примарне технологије рударства кремена и оксидних минерала бакра, потврђено је, међутим, ископавањем Рудне главе, првог раноенеолитског рудника бакра код Мајданпека (1969–1986). Датован на прелаз старије у млађу в. к. (градачка фаза), рудник је документован затвореним целинама типичне керамике, камених батова – облутака и оруђа од јеленског рога. У окнима – рудним жилама Рудне главе здружени су in situ материјална култура и технолошки образац винчанских рудара. Искуство стечено тим путем олакшало је лоцирање других, углавном истовремених рудника на матичном подручју класичне варијанте в. к. Њихова географска позиција окружује средишњи простор између источне и западне Србије чији центар покрива регион Колубаре. Рудна глава, Ждрело код Петровца на Млави и Мали Штурац на Руднику припадају источној групи, док Ребељ код Ваљева и Јармовац код Прибоја на Лиму одговарају западној. Најзад, последњи резултати дугорочних радова на заштити културне баштине на подручју рударског басена Колубара довели су до изузетног открића производног археометалуршког центра раног и млађег енеолита на површини од приближно два хектара (Масинске њиве, Мали Борак, Лазаревац). Према очуваним инсталацијама ради се о масовној производњи дрвеног угља (ћумура), неопходног за топионице бакра, а у мањој мери вршено је и топљење тог метала. Производна активност овог археометалуршког центра трајала је, према досадашњим резултатима, до развијене металургије бакра касног енеолита. Окружене прстеном сировинских извора, Масинске њиве су производиле „погонско гориво" за топионице оксидних руда бакра, које нису имале локални карактер. Овде су такође откривене и керамичке целине енеолитских култура средњег Подунавља, па је могуће да су Масинске њиве имале неку врсту заједничког археометалуршког центра већ у фази прве индустрије бакарног накита, уз израду масивног оруђа и оружја од истог метала, крајем VI и почетком V миленијума п.н.е.

Борислав Јовановић

Особену одлику ове неолитске културе представљају загонетни знаци апстрактних геометријских облика пронађени на керамици и другим артефактима те културе. Углавном се сматрају знацима својине или ритуалним ознакама, будући да су предмети на којима се налазе могли имати обредну улогу. Било је и појединачних покушаја да се ти знаци прогласе писмом, али су они претежно остајали изван академских кругова све док такву идеју није изнела Марија Гимбутас, један од ауторитета у области индоевропске и староевропске археологије и антропологије. У жељи да докаже како је доиндоевропска „староевропска" култура у суштини била цивилизација коју је одликовала и сопствена писменост, ова најистакнутија проучаватељка те културе прогласила је поменуте винчанске знаке „староевропским писмом" или макар протописменим симболичким системом, што је изазвало доста полемике. Ни најновији радови следбеника европоцентричне хипотезе Марије Гимбутас (нпр. Х. Харман 2002, В. Иванов 2009) не дају довољно убедљивих доказа за тврдњу да је најстарија писменост могла бити рођена у неолитској култури Балканског подунавља, за коју се тешко може доказати да је имала друштвену организацију вишег нивоа која би самим тим имала и потребу за појавом писмености.

Вања Станишић

ЛИТЕРАТУРА: M. M. Васић, Преисториска Винча, 1–4, Бг 1932–1936; М. Гарашанин, Хронологија винчанске групе, Љуб. 1951; G. Clark, World Prehistory In New Perspective, Cambridge 1976; М. Гарашанин, „Централнобалканска зона", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, II, Сар. 1979; Б. Јовановић, „Рударство и металургија енеолитског периода Југославије", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, III, Сар. 1979; J. Chapman, The Vinča culture of South-East Europe, Oxford 1981; M. Garašanin, „The Stone Age in the Central Balkan Area", у: The Cambridge Ancient History, III, I: The prehistory of the Balkans; and the Middle East and the Aegean world, tenth to eighth centuries B.C., Cambridge 1982; Б. Јовановић и др., Рудна глава, најстарије рударство бакра на Централном Балкану, Бор–Бг 1982; R. F. Tylecote, The Early History of Metallurgy in Europe, New York 1987; Vinča and Its World: International Symposium The Danubian Region from 6000 to 3000 B.C., Бг – Смедеревска Паланка 1988; M. Gimbutas, The Civilization of the Goddess. The World of Old Europe, San Francisco 1991; V. Stanišić, „Vinča-Schrift oder Vinča-Zeichen?", Balcanica, 1992, XXIII; F. Draşovean (ур.), The Vinča Culture, its Role and Cultural Connections, Timişoara 1996; В. Станишић, „Типолошка проблематика класификације система писма", ЗMСФЛ, 2002, XLV/1–2; H. Haarmann, „On the Nature of Old European Civilization and its Script", Studia Indogermanica Lodziensia, 2002, II; W. Parkinson, „Early Мetallurgy in Southeastern Europe, Early Copper Mines at Rudna Glava and Ai Bunar", у: Ancient Europe 8000 B.C.–A.D. 1000, Encyclopedia of the Barbarian World, I, New York 2006; В. Иванов, „О древнебалканской письменности", Мартеница, Mărţişor, Mavrtu", Verore... (Материалы Круглого стола 25 марта 2008 года), Москва 2009; А. Палавестра, „Измишљање традиције: 'винчанско писмо'", Етноантрополошки проблеми, н.с., 2010, 5, 2; M. Radivojević и др., „On the origins of extractive metallurgy: new evidence from Europe", Journal of Archaeological Science, 2010, 37.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)