ВАЛУТНО ПИТАЊЕ

ВАЛУТНО ПИТАЊЕ, унификација валуте по настанку прве југословенске државе заменом динара за валуте држава под чијом влашћу су били поједини делови југословенског простора. По окончању I светског рата на територији Краљевине СХС циркулисало је више валута (српски динар, аустроугарска круна, црногорски перпер, бугарски лев и немачка марка), а в. п. било је како извести унификацију валута рационално и праведно како би се успоставила монетарна сувереност и стабилност и омогућила унутрашња трговина без валутних ризика. Прве мере нове владе с краја 1918. биле су: забрана уноса већих износа круна и лева у земљу; жигосање свих крунских новчаница јануара 1919, са циљем одвајања од аустроугарског монетарног система ради заштите од тамошње велике монетарне емисије и преливања новоштампаних круна у земљу, с инфлационим опорезивањем, а по савету стручњака из пречанских крајева (Брезигар, Куковец, Белин). Због технички слабо изведеног жигосања прилив круна је настављен, уз бројне фалсификате. Првог фебруара 1919. влада је донела одлуку о штампању динарских новчаница којима ће се заменити круне. Штампање у Паризу, Загребу и Прагу трајало је до почетка 1920. због тешких послератних околности у штампаријама. Замена бугарских лева извршена је разменом с бугарском Народном банком, према курсу два лева за један динар. Немачке марке замењене су по курсу 1:1. Перперски ковани новац је, због вредности метала, током 1919. размењиван за динар по курсу 1:1, а папирни прво по 5 перпера за један динар, а 1921. по курсу 1:1 за имаоце до 5.000 перпера и два перпера за један динар за преко 5.000 перпера. До средине 1919. усвојен је, у договору с Управним одбором Народне банке Србије, концепт њене трансформације у југословенску централну банку, уз емисију нових акција како би их могли уписати заинтересовани из пречанских крајева. После усвајања потребних аката, Банка је почела с радом у новом својству 1. II 1920.

Од 26. XI 1919. до 11. I 1920. извршено је маркирање раније жигосаних крунских новчаница. Ситне крунске новчанице нису маркиране. Да би се избегли спорови, маркиране су и сумњиве жигосане новчанице, чиме су легализоване и оне фалсификоване. Том приликом је задржавано, кроз принудни зајам, 20% круна за потребе покривања буџетског дефицита. Допринос динарског подручја покривању дефицита дат је кроз емисију динара и инфлационо обезвређење на рачун његових поседника. С приближавањем унификације појачавала се полемика између владе и београдских новина и пречанских критичара, посебно партија (Хрватска заједница) и финансијских институција (Савез новчаних установа из Загреба) из Хрватске, с доминацијом политичког и финансијског интереса. Критичари су тражили замене од 1:1 или две круне за један динар и тврдили да ће курс 4:1 донети уништење три четвртине имовине на крунском подручју и друге негативне последице.

Влада је 13. I 1920. формално донела потребне одлуке, које су потписали сви министри: да Народна банка издаје крунско-динарску новчаницу, која ће имати одштампане износе и у крунама и у динарима, а уз однос 4 круне један динар (нпр. 100 динара и 400 круна); да се и аустроугарска круна и српски динар замењују за нову новчаницу al pari, али круна за круну, а динар за динар; да у оптицају остају ситне крунске новчанице; да државне благајне рачунају и у крунама и у динарима; да крунско-динарска новчаница по замени постаје једино средство плаћања. Однос 4:1 Влада је сматрала „постулатом правде" јер је толики био берзански курс и не би било право да држава пропише мање. Право на замену односило се само за маркиране круне. Појава крунско-динарске новчанице ублажила је тешкоће прилагођавања пошто су оба подручја наставила да користе своју валуту, без неповољних последица.

Замена круна започета је 16. II 1920. и требало је да буде завршена до 15. марта, али је продужавана до 3. јуна. Ситне крунске новчанице замењену су од 16. V до 4. VI 1921, а у јесен исте године замењене су круне у делу Далмације који је припао Југославији. Крунско-динарске новчанице замењене су новим динарским током 1922, па је динар постао једино средство плаћања од 1. I 1923. у потпуно мирној атмосфери. Курс замене круне и динара од 4:1 био је у границама реалног узимајући у обзир: већу куповну снагу динара у односу на круну; берзански курс од 4:1 током последњих месеци пред замену; минималну металну подлогу круне (из ликвидације аустроугарске банке) у односу на далеко већу динара; потребу компензације динарског подручја за експропријативни курс који су аустроугарске власти примењивале током рата на окупираној територији. У мањкавости операције могу се убројити спорост штампања новчаница, која је одложила замену, те чињеница да је одлуку донела и спровела Влада, без Парламента. Вероватно у датим околностима није могло бити другачије. Власници круна у Југославији прошли су знатно боље него власници у Аустрији, захваљујући мерама које је држава предузела на заштити од прилива круна из окружења и на курсу замене. У земљи је владала одлична пословна конјунктура, без негативних последица замене по економски живот како земље у целини тако и појединих крајева. Нису се остварила предвиђања о инфлацији, дефлацији и губитку имовине. Курс динара је веома порастао по унификацији на основу уверења да је решен озбиљан валутни проблем. Унификација није донела прилив маловредних круна из окружења, па је тако сачуван капитал Југославије.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Косиер, Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1884-1924, Бг 1924; P. Garber, M. Spencer, The Dissolution of The Austro-Hungarian Empire: Lessons for Currency Reform, Princeton 1994; J. Šporn, Slovensko gospodarstvo v poprevratnih letih 1919-1924, Ljub. 1997; П. Новаковић, Перпер, црногорски новац, Цт 2004; И. Бецић, „Валутно питање у Краљевини СХС", ЛЗ, 2005, 45; Б. Кршев, Финансијска политика Југославије 1918-1941, Бг 2008; В. Бајкић, Изабрани списи, Бг 2009; Б. Мијатовић, Замена круна 1920. године, Бг 2013.

Бoшко Мијатовић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)