ВЛАСТЕЛИЧИЋИ

ВЛАСТЕЛИЧИЋИ, назив за ниже племство у средњовековној Србији и Босни. Реч в. је деминутив од именице „властелица", синонима за „властелин", а као патронимик в. је дословно „син властелице" -- „син властелина". У грчким исправама српских владара властела се преводе као „архонти" (rconteõ), а в. као „архонтопули" (rcontopou¤loi), док се у дубровачким документима на италијанском и латинском в. преводе као „zentilotti". Назив в. касно је доспео у српске исправе. Први пут га је употребио краљ Драгутин (1276--1282) када је дозволио „властеличикемь дубровьчькимь" да слободно тргују по Србији. У осталим документима Драгутин више не помиње в., него дубровачку властелу и „тржнике". У исправама које су издали краљ Милутин и краљ Стефан Дечански в. се такође не помињу, што не значи да тада нису постојали.

В. су конституисани као посебна друштвена категорија приликом издавања Душановог законика. Новим термином обухваћени су некадашњи „војници", затим „дедићи", а вероватно и „мали бољари". Они су поседовали баштине, носили оружје и вршили војну службу. Цар Душан је с разлогом ову хетерогену и многобројну групу становништва приближио и правно изједначио с властелом, па је на тај начин проширио свој политички ослонац. Цар је на исти начин потврђивао и давао баштине властели и в., а једни и други добијали су од цара „у државу", односно да управљају, „земљу и градове". В. је могао да поседује у жупи једно село, као и цар, властелин или црква и да то село ужива једнака права као и сва жупска села. По народности в. је, као и властелин, могао бити Србин, Грк, Немац или припадник неког другог народа. Душанов законик прави јасну разлику између властелина и в. поводом увреде, па „Властелин који опсује и осрамоти властеличића, да плати 100 перпера, а властеличић, ако опсује властелина, да плати 100 перпера и да се бије штаповима".

Истовремено са правном једнакошћу постојале су политичке и социјалне разлике између властеле и в. Први су извршавали своје обавезе непосредно у корист владара и државе, док су други могли бити потчињени велможама и црквама, а најчешће цару. Иванко Пробиштитовић био је в. деспота Јована Оливера. Кнез Војислав Војиновић послао је своје в. Дубровчанима да се пред њима закуну, као што се и он заклео да ће бити пријатељ Дубровнику (1362). Владар је имао право да потчини в. својим велможама и црквама, па је цар Душан потчинио в. Новака Пецију манастиру Св. арханђела код Призрена, са двором, виноградима, њивама и млином. Земљопоседи овог в. су слични имању неког богатијег сељака, што је он и био. Нешто је богатији био Иванко Пробиштитовић који је купио земљиште у граду Штипу, на којем је подигао цркву, затим покуповао винограде, њиве и врт, па је све то потчинио цркви, као и девет отрока. Цар Душан му је својом повељом све то потврдио у баштину са широким економским имунитетом. Знатно сиромашнији су били в. Витомир и Станиша који су даровали један виноград цркви Св. Николе Стошког. Дешавало се да по неколико в. држи једно село али је зато „љубовни и верни властеличић царства ми" Никола Утоличић приложио манастиру Св. арханђела код Призрена село своје баштинско Љубочево, са црквом Св. Николе, заселком Јеловцем и млином. Он је био угледна и поштована личност, па савременицима није било лако да направе разлику између властелина и в. Цар Душан је свог поданика Пуљка Болкачевића из Драчевице слао у Дубровник са писмима, па га је у размаку од шест дана у првом писму назвао в., а у другом властелином. За Дубровчане је он у оба случаја gentilhomo Pulco (властелин).

В. су по наређењу владара и својих господара обављали различите послове, а на неке је већ горе указано. Када су властела, в. и влашки катуни угрозили и запосели хиландарске пашњаке, цар Душан је послао в. Бранила да са 12 „стариника" на уобичајен начин обележи спорне међе. В. су били наоружани, а могли су повести и наоружану пратњу, па је цар Урош послао „властеличића царства ми Вукшу у Свети Срђ", да тамо борави, да чува и штити дубровачке трговце од сваког ометања, а посебно од насиља властелина Жарка.

После крунисања краља Твртка I (1377) в. се помињу и у Босни, а за увођење овог термина заслужан је краљев логотет Владоје. По угледу на цара Душана, краљ Твртко је послао свог в. Гојака у Дубровник да прими „српски" или „светодмитарски доходак", а по „попу Ратку" и в. Богићу послао је Дубровчанима усмену поруку. Назив в. се одомаћио у средњовековној босанској држави, где се одржао све до њене пропасти. В. босански су припадници нижег племства које је лично вршило војну службу, па су Турци заробили на Косову неколико в. и чланова угледне властеоске породице Златоносовића. После пропасти босанске државе в. се помињу у области херцега Стефана Вукчића Косаче и његових синова. Херцег Влатко Косача примио је 1.000 дуката из очевог депозита у Дубровнику, „по нашем властеличићу по кнезу Радичу Групковићу" (1468). Употреба назива „властеличић" и „кнез" показује да је већ дошло до изједначења властеле и в. До изједначавања је дошло знатно раније у држави Лазаревића, областима Бранковића и Балшића, где се в. не помињу, него само властела. Временом се изгубила и разлика између велможа и в., па се у роману о Александру Великом помињу двојица „велмужа" персијског цара Дарија, за које се истовремено каже и да су Даријеви „властеличићи". Назив в. често су употребљавали Дубровчани и он се односио, првенствено, на чланове градског патрицијата, а уз њих и на друге трговце који су имали пословне везе у Србији и Босни. Приликом употребе поменутог термина присутна је тежња Дубровчана да умање значај, а тиме и одговорност своје властеле за почињена кривична дела у српским земљама.

ИЗВОРИ: С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1912; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, Бг I 1929, II 1934; А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Бг 1936.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског, Бг 1898; Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Бг 1931; К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964; М. Динић, Хумско-требињска властела, Бг 1967; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана из 1349. и 1354. године, Бг 1980; С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

М. Благојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)