ВРБИЦА

ВРБИЦА, црквени, а некада и школски празник, посвећен првенствено деци и њиховом напретку. Први је од ускршњих празника и празнује се суботом уочи Цвети, као успомена на васкрсење Лазара и Христов улазак у Јерусалим, када су га деца свечано дочекала и поздравила махањем маслиновим и палминим гранчицама. В., тј. Лазарева субота, објединила је старе словенске (паганске), претхришћанске и хришћанске обреде и обичаје, који нису исти у свим крајевима где живи српски народ. На тај дан се деци купи нешто ново од одеће, мајке их свечано обуку, па чак и ону најмлађу; доводе их у цркву, купују им звончиће везане на траку тробојку, деле им младе врбове гранчице, а деца време проводе у црквеној порти у игри, песми и радовању. На тај дан одрасли не раде теже послове. Обичаји кићења деце зеленилом у пролећним месецима имали су сврху да изазову магичну моћ пролећног буђења природе и заштиту здравља деце. Дрво врбе је, управо, представљало симбол напретка и подмлађивања. Обично су црквењаци са девојкама секли и припремали олистало пруће врбе или су то чинили свештеници и учитељи заједно са ђацима. До II светског рата В. је прослављана и као школска свечаност, која је повезивана са црквеном поподневном литијом (поворком), после које су освећиване младе врбове гранчице (или је то чињено на јутрењу), које су недељом пре подне ношене кућама и њима су кићене породичне иконе. Тим врбовим прутићима су на Цвети, благо и симболично, шибана деца да расту као врба из воде. Поздрав и обреди младим гранчицама врбе одговарају махању маслиновим и палминим гранчицама којима је некада поздрављан Христ у Јерусалиму. У неким крајевима тај дан је намењен и чишћењу дворишта, па су паљене ватре, а у цркви је обављано и причешћивање, најчешће школараца и сеоске омладине. У Велики понедељак, пак, а понегде и у уторак, обављано је велико спремање цркве и чишћење црквених ствари. Нарочито у местима где није било школе, био је жив и раширен народни обичај познат под називом „Лазарице" у којем су младе девојке одлазиле до извора, брале пролистале гранчице врбе, дрена или стручак коприве, китиле се њима, умивале водом са извора, певале обичајне песме, а затим ишле кроз село од куће до куће, повезане у колу и стално певајући. Био је и обичај да на руке подигну мало мушко дете, преносе га преко руку певајући „Лази, лази Лазаре! Те долази до мене..." и сл.

ЛИТЕРАТУРА: За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе, За 1999; Н. Велимировић, Љ. Ранковић, Српске славе и верски обичаји, Шабац 2000; И. Јовић, Цвети, Лазарева субота и дечји празник Врбица, б. м., б. г.

Н. Трнавац

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)