ВАЉЕВО

ВАЉЕВО, град у западној Србији, на контакту планинског и бреговито-низијског дела земље. Јужно од њега, у непосредној близини пружа се венац ваљевских планина којем припадају Сувобор (866 м), Маљен (1.104 м), Повлен (1.347м ), Јабланик (1.274 м) и Медведник (1.244 м) Западно и северно од њега је пространа Ваљевска подгорина, а источно широка долина реке Колубаре (притока Саве). То је типичан град на контакту рејона са различитим производњама, предодређен за формирање трговачких функција. Овде је формирана раскрсница путева, који га повезују на северу са Посавином (Шабац 68 км, Обреновац 60 км, Београд 96 км), на западу са Подрињем (Лозница 73 км, Бајина Башта 63 км) и на југу са западним Поморављем (Пожега 67 км). Крај В. пролази железничка пруга Београд–Бар. Центар је општине површине 905 км² са 78 насеља у којима је 2011. живело 90.312 становника; седиште Колубарског округа површине 2.474 км² и 192.204 становника у 2002.

Насеље је у долини Колубаре, на око 200 м н.в. где се завршава њен узак горњи део и где почиње широка долина равног дна. На том месту Колубара прима десну притоку Градац, чијом долином води пут ка Пожеги. Стари део насеља је на ужој десној страни долине, где је и стара чаршија Тешњар. Њега чини неколико уских улица издужених уз реку. На левој страни реке је нови део В. са ширим улицама и решеткастим распоредом улица. Периферни делови В. грађени су по страницама долине Брђани, Кличевац, Градац и др., а морфолошке карактеристике су прилагођавали брдовитим теренима. Насеље се слободно ширило према истоку, по широкој долинској равни, где је и највећи број фабрика.

Током читаве историје било је трговачко место, а бржи развој је почео од XIX в. Током послератног периода број становника је увећан четири пута (1948. 15.830 станoвника). У граду је 2002. било 61.035 становника, а 2011. 58.932 (96,1% Срба). Највећи број активног становништва радио је у индустрији (27,7%), потом трговини и услужном занатству (15,2%), пословним активностима (9,6%), здравству и социјалним делатностима (9,1%).

У В. су три православне цркве, једна католичка и једна адвентистичка црква, све установе градске администрације, седам основних и пет средњих школа, те три високообразовне институције (Сингидунум, Мегатренд и ВИПОС – Висока пословна школа струковних студија), библиотека, историјски архив, дом културе, музеј, ликовна галерија и већи број историјских и културно-уметничких споменика. У В. су и седишта регионалне привредне коморе, Колубарског управног округа и Ваљевске епархије СПЦ. Најзначајнија привредна предузећа су метална и машинска индустрија („Крушик"), електроиндустрија („Горење"), пивара, текстилна индустрија („Ва-Ли"), мноштво штампарија. У граду су и два хотела, болница и Дом здравља.

Србољуб Ђ. Стаменковић

Историја. Средњовековни трг се у дубровачкој грађи први пут помиње 1398, када су Турци у њему заробили неке трговце. Податак из 1393. није сигуран. На основу споменика Јефрему Ђурђу, сину великог тепчије, откривеног на Црквишту, а подигнутог између 1312. и 1316, може се претпоставити да је трг постојао још у ово време. Преко В. је водио пут из Босне за Београд или Рудник, па су Дубровчани често свраћали на овај трг, где су трговали сребром из оближњих рудника, сточарским производима и тканинама. Махмуд-паша Анђеловић је 1458. заузео Белу Стену, а затим и В. У дефтеру из 1528. В. се помиње као село са 48 хришћанских кућа, 23 самца и 27 муслиманских домаћинстава.

Пре и током турске владавине па све до XVIII в. В. је главно трговачко средиште Подгорине, западног дела Колубаре. На почетку Првог српског устанка В. је прво веће ослобођено место, па се тај дан 20. III 1804. од 2004. обележава као Празник Града. Најпре као нахијски центар, а потом средиште округа са статусом вароши, В. је обухватало четири среза: Колубарски, Тамнавски, Подгорски и Посавски. Територија Ваљевског округа је новом административном поделом из 1896. добила и пети срез. Од дотадашњег Подгорског среза формирана су два: Ваљевски са седиштем у В. и Подгорски са седиштем у Каменици. Поред административних, В. је крајем XIX в. обједињавало више различитих функција које су му давале градска својства. Његов просветни, културни, здравствени, судски, привредни и војни утицај осећао се на већем делу округа. Од 1933. В. има статус града. Приликом поделе Краљевине СХС на области које нису могле имати преко 800.000 становника, В. је било центар Ваљевске области. Новим административним уређењем 1929. Краљевина Југославија је подељена на бановине, а В. се нашло у саставу Дринске бановине са центром у Сарајеву. Након завршетка II светског рата 1945. Србија се као федерална јединица ДФЈ састојала из округа, међу којима се наводи и Ваљевски округ са центром у В.

Плански развој В. има од 1855, када добија први урбанистички план – План местоположења места за варош Ваљево, који је представљао важан импулс за убрзану модернизацију и европеизацију дојучерашње оријенталне вароши. У искључиво занатском насељу ниче и први индустријски погон (1870), отварају се болница (1867), варошка читаоница (1868), гимназија (1869) и апотека (1870). Електрично осветљење В. има од пролећа 1900 (прво у Србији ван Београда). Највећи урбанистички процват и грађански успон В. је доживело крајем XIX и почетком XX в. када су изграђене зграде Ваљевске гимназије, Општинског и Окружног суда, Ваљевске штедионице, хотела „Гранд" и „Секулић". Од 60-их година XX в. В. је доживело индустријску експанзију отварањем више великих привредних објеката и развојем наменске индустрије „Крушик" из предратног „Вистада", металске, електро, прехрамбене и дрвне индустрије. Ваљевску привреду данас карактеришу пољопривредна производња, а уз њу металска, електро и текстилна индустрија, грађевинарство и штампарство. У пољопривредној грани најзаступљенија је воћарска производња (малине и шљиве). Значајне сталне манифестације су: „Десанкини мајски разговори" у Бранковини, Фестивал џеза, „Тешњарске вечери" и др.

Први поуздани подаци о броју становника В. у XIX в. потичу из 1834, када је спроведен први општи попис становништва Кнежевине Србије. Тада је у В. живело 893 становника. Средином XIX в. дошло је до интензивнијег пресељавања сеоског становништва у градска насеља, тако да је нагло порастао и број становника В. Са селима Кличевац и Градац, В. је 1862. имало 2.537 становника, а 1874. 3.993. Број становника се брзо увећавао, па је В. на прелазу векова 1900. бројало 7.447 становника, а већ 1910. 8.832. Најкрупније промене у броју житеља В. је имало у току I светског рата. Окупаторски попис из лета 1916. регистровао је у граду 5.698 становника или 35,48% мање него 1910. Након завршетка рата број становника се постепено увећавао, па је В. 1921. имало 9.768 становника, а 1931. 11.050. Број житеља В. се знатно увећао у СФРЈ, те је према попису из 1971. у њему живело 39.786 становника, 1981. 49.186, а 1991. 58.226 лица. Повећање становништва довело је и до просторног ширења града. Данас се В. простире на површини од 2.268 ха и урбаном композицијом обједињује 21 целину: Центар, Тешњар, Косанчића венац, Баир, Радино брдо, Белег, Брђане, Боричевац, Пети пук, насеља: 27. новембар, Ослободиоци Ваљева (Колубара 2), Збратимљени градови, „Миливоје Бјелица", „Сретен Дудић", „Милорад Павловић" (Колонију), Ново насеље, а од 1971. и до тада самостална сеоска насеља: Кличевац, Градац, Попаре, Доњу Грабовицу и Бело Поље.

Синиша Мишић; Сузана Рајић

У оба светска рата В. је делило судбину других градова у Србији, али је у појединим догађајима било у средишту ратних дешавања. Тако је било и током 1914–1915, односно у време великих борби за очување државне и националне независности, када су управо на овом простору вођене одсудне битке. У јесен 1914, под тежином нове аустроугарске офанзиве, започете почетком септембра из два правца – преко Дрине и из Срема, линија фронта се убрзано спуштала јужно од реке Колубаре, у појас планине Сувобор. Изгубљено је више градова – В., Лајковац, Обреновац и сама престоница, Београд. У том преломном тренутку, Врховна команда је руковођење Првом армијом поверила генералу Живојину Мишићу. Уверен у могућност преокрета, он је наредио да српска војска 3. децембра крене у напад. Потискујући непријатеља, њене су се јединице зауставиле тек када су аустроугарске трупе, у потпуном расулу, напустиле српско тло. Београд и други градови ослобођени су 12 дана после почетка контраофанзиве. Колубарска битка или, како су је савременици звали, Ваљевска битка, завршена је победом која је задивила савезнике и због примењене стратегије ушла у светске војне приручнике. Напуштајући Србију, аустроугарски војници су оставили тифус од којег је оболело око 400.000 људи. Према непотпуним подацима, умрло је преко стотину хиљада грађана, 35.000 војника и око 30.000 заробљеника. Ваљевска болница била је једно од оних места у којима је преживело медицинско особље покушавало да се избори са застрашујућом епидемијом. Штавише, због трагедије која се у њој одигравала првих месеци 1915. постала је симбол масовног умирања. Неколико месеци касније, не могавши да се одупре здруженој аустроугарској, немачкој и бугарској офанзиви, српска војска је доживела слом и кренула пут Албаније. Аустроугарске трупе су у разрушено В. ушле 25. X 1915. Убрзо потом формирана је Окружна команда, а у јануару 1916, након образовања Војног Гувермана, В. је као центар једног од 13 округа постало седиште Окружног заповедништва и окружне жандармеријске ратне команде. Највећу власт у округу имао је окружни заповедник, потчињен Војном гувернеру за Србију. Среска заповедништва организована су у свим среским местима Ваљевског округа: В., Убу, Обреновцу, Мионици и Каменици. Окружна команда се старала о реквизицијама хране и целокупне имовине која је могла послужити аустроугарској војсци и држави, разоружању становништва, обавезној обради земље, одржавању реда. Према попису становништва, извршеном 1916, Ваљевски округ је имао 117.502 становника, око 40.000 мање него 1910 (25,5%). Проценат мушког становништва био је још мањи -- 42,8%. В. је тиме по укупним губицима било на трећем месту у Србији, иза Шапца и Београда. Првих месеци по окупацији у околини града био је формиран логор за мушкарце од 18 до 50 година старости, који је потом распуштен. Ипак, терор и притисци нису попустили. Грађани В. су масовно одвођени у интернацију, те је само од средине јула до средине септембра 1916. интернирано 1.165 лица, а окружни суд је 1916–1917. донео девет смртних пресуда. Ради сигурности окупационе власти сачињени су спискови оних који би је могли угрозити, а међу којима је евидентирано 148 интелектуалаца и 15 свештеника. После трогодишње окупације, В. су 15. X 1918. ослободиле јединице српске Друге армије.

У периоду између два светска рата, В. је и у југословенској држави било седиште Дринске дивизијске области, а од 1922, према Уредби о административној подели земље, и седиште једне од тада формиране 33 области. Ваљевска област обухватала је простор од 2.457,8 км², на којем је живело 133.984 становника. Новим административно-територијалним променама из 1929, којима је држава подељена на девет бановина, В. се нашло у оквиру Дринске бановине, чији је центар био у Сарајеву. Почетком II светског рата у граду је био смештен Штаб команде позадине. Повлачећи се, јединице југословенске војске су минирале мостове на Колубари и Љубостињи и запалиле претходно испражњене војне магацине. Истог дана, 14. IV 1941, В. су заузели делови немачке 8. оклопне дивизије. Како је у оквиру организације окупационе власти задржан предратни управни апарат, ту је привремено смештено седиште територијално смањене Дринске бановине, премештено потом у Ужице. Укидањем бановина у децембру 1941, Србија је подељена на 14 округа. Један од њих био је Ваљевски, а чинило га је пет срезова: ваљевски са седиштем у В., колубарски са седиштем у Мионици, подгорски са седиштем у Каменици, посавски са седиштем у Обреновцу и тамнавски са седиштем на Убу. У граду је смештена немачка Окружна команда (Крајскомандатура). Стављајући целокупан живот под своју контролу, Немци су преузели фабрику „Вистад", која је израђивала муницију и авионске бомбе, започели израду спискова Јевреја и Рома, као и откопавање гробова немачких војника погинулих у I светском рату. У време припрема за подизање устанка у граду је деловао ОК КПЈ, који је имао преко 80 чланова и чији је инструктор у име ЦК КПЈ био Милош Минић. Ваљевски партизански одред формиран је почетком јула 1941, учествујући потом у мањим окршајима са немачким војницима и посадама жандармеријских станица. Највећи поверени задатак била је блокада В., започета средином септембра у садејству са четничким јединицама, како би била онемогућена 704. немачка дивизија. Иако је ради разбијања блокаде послата 342. дивизија, опсада је прекинута тек крајем новембра 1941, када је дошло до слома устанка. Током овог периода Немци су у граду и околини вршили појединачна и масовнија стрељања талаца, „сумњивих" грађана и заробљених устаника. Крајем новембра стрељали су око три стотине похватаних партизана, а после пада Ужичке републике око 130 рањеника заосталих након расформирања болнице Ваљевског одреда. Наредних ратних година у самом граду илегално су деловали чланови КПЈ, а јавно припадници ЈНП „Збор" Димитрија Љотића, чији је утицај био знатан. У широј околини ваљевског краја, међутим, многобројни су били припадници равногорског покрета Драгољуба Михаиловића. Делатност партизанских група није била видљивија, а у грађанском рату се главни сукоб одвијао између четника и Љотићевих добровољаца. Јединице ЈВуО успеле су да 1943. у потпуности успоставе своју организацију, формирајући корпусе, бригаде, батаљоне и чете, закључно са настанком Посавско-колубарске групе корпуса. Активност ових јединица била је уперена против домаћих фашиста и Српске државне страже генерала Милана Недића. Окршаја са немачким окупационим снагама углавном није било; забележени су многи облици колаборације, али и хапшења четника. Када су у другој половини 1944. започеле завршне борбе за ослобођење Србије, В. је било на правцу пробоја партизанских снага. Град су ослободиле јединице Првог пролетерског корпуса 18. септембра. Месец дана касније, 15–17. октобра, ту су приспели највиши државни и војни органи нове Југославије – Президијум АВНОЈ-а, НКОЈ и Врховни штаб НОВ и ПОЈ. Одатле су 23. октобра прешли у ослобођени Београд.

Мира Радојевић

У В. је дахија Мехмед-ага Фочић погубио Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина 23. I 1804. У песми Почетак буне против дахија (Вук IV, 24) налази се чувени опис сече кнезова и клетва кнеза Алексе Ненадовића која се потом често провлачи кроз епику: „А Алекса сједе на ћуприју,/ Па овако поче говорити:/ ... ‚Ах Јакове, мој рођени брате!/ Ти не држи вјере у Турцима,/ Ђе с' удесиш, удри се с Турцима.'/ Још Алекса говорити шћаше,/ Али џелат говорит' не даде,/ Трже сабљу, одс'јече му главу". На другим местима песме помињу Ваљевца Јакова, јунака боја на Чокешини, узимања Ужица 1807. и боја на Мишару.

Мирјана Детелић

Културно наслеђе. Насљеђе старе српске књижевности у ваљевском крају огледа се у раду Хаџи-Рувима, архимандрита манастира Боговађе, сликара и резбара, који је оставио више записа по ваљевским црквама. У новој српској књижевности В. и ваљевски крај повезују се с породицом Ненадовић, из које потичу знаменити устанички дипломатa и мемоаристa прота М. Ненадовић те његов син, путописац, пјесник и прозаист Љ. П. Ненадовић. Из овог краја је и оснивач српске сеоске реалистичке приповијетке, М. Ђ. Глишић. У другој половини XIX в. у В. се покрећу локални листови, међу којима је најзначајнији Гласоноша (1885), који под уредништвом Љ. П. Ненадовића, поред вијести, градских новости и огласа, објављује и пјесничке и прозне прилоге (афоризме, анегдоте, шаљиве причице). Такође се покрећу први календари (Ваљевац, 1892). Из ваљевске околине потекло је више знаменитих личности српске културе и књижевности: владика Николај Велимировић, филозофи Б. Петронијевић и Б. Кнежевић, славистa В. Вулетић, књижевни историчар С. Ж. Марковић, театролог Боривоје С. Стојковић, историчарка уметности Гордана Бабић, глумци Милорад Гавриловић и Драга Спасић, балетски играч Милорад Мишковић, сликар Љуба Поповић. Једно од мјеста културних зрачења је манастир Ћелије, везан за рад владике Николаја Велимировића и архимандрита Јустина Поповића. В. је такође честа тема документарно-умјетничких дјела аутора са стране (мемоара, дневника, путописа), а међу текстовима Ваљеваца издваја се Дневник 1941. партизанског комесара Д. Дудића. У XX в. проширује се издавачка дјелатност (календари и алманаси Колубара и Ваљевац, с књижевним и другим прилозима), афирмише више савремених писаца, оснива Књижевна омладина Ваљева (1976), Књижевна заједница „Ваљево" (2000), Акт, часопис за књижевност, уметност и културу (2000). Дјело Д. Максимовић, тематски чврсто везано за Бранковину и ваљевски крај (споменик с њеним ликом подигнут је у центру В. 1990), у врху је српске поезије, док се у кругу новијих генерација издвајају пјесник П. Пајић, те приповједачи Р. Бели Марковић и С. Радовановић. Значајан удио у афирмисању књижевне традиције овог краја има В. Берко Савић, с монографским издањима грађе о Ненадовићима, М. Глишићу, Љ. П. Ненадовићу, Д. Максимовић и др. Модерна галерија, с уметничким легатом Љубе Поповића, основана је 1985. Истраживачка станица Петница, у непосредној околини В., основана 1982, као школа за младе таленте, јединствена је установа те врсте на подручју Србије.

Душан Иванић

Многобројни археолошки налази са материјалом из разних епоха сведоче о вишемиленијумском постојању људских станишта у широј околини В., као и на самој територији града. На неким од локалитета смењују се слојеви из различитих периода указујући на континуитет насељавања. Трагови боравка ловаца из палеолита су откривени у Високој пећини, у кањону реке Градац (село Бранговић). Неолитска станишта су пронађена на више различитих места (у селима Драчић, Дегурић, Горић) и на територији града В. (локалитет Ветеринарска станица), где су ископани уломци керамичких посуда датовани у млађу фазу винчанске културе. Најдетаљније истражен неолитски локалитет налази се у селу Петници, поред Петничке пећине, а артефакти који припадају винчанској култури су похрањени и изложени у Народном музеју В. У Петници, као и у селима Драчић, Жабари и Пауне откривени су трагови који сведоче о насељавању током бакарног и бронзаног доба, док су артефакти из периода гвозденог доба пронађени у селима Петница, Драчић, Зарубе и Бранковина. Из античког периода у ширем окружењу В. пронађени су споменици, оставе новца и темељи вила рустика које сведоче о активном животу током римске превласти, из периода II–IV в. н.е., када се ваљевски крај налазио на пуном правцу од Муниципијума Малвестатума ка Сирмијуму. Оставе новца су пронађене на територији села Беомужевић, а остаци вила рустика у Бабиној Луци (локалитет Црквине), Ровнима и Горњој Буковици. Из епохе раног средњег века (V–VI в.), у атару села Бранговић, на стрмој литици изнад реке Градац, налазе се остаци велике тврђаве унутар чијих зидина су пронађени и темељи ранохришћанске цркве са епископским престолом. Она, као и тврђава у селу Доњи Таор, чији остаци су и данас уочљиви, налазиле су се на поменутом путном правцу (Малвестатум–Сирмијум). На прелазу из XIII у XIV столеће, у време јачања српске државе Немањића, на територији самог градског насеља В. (локалитет Црквине – Крушиков стадион), постојао је манастирски комплекс који се доводи у везу са краљем Драгутином и његовим неименованим управником двора (великим тепчијом) чији је син Јефрем Ђурађ био ту сахрањен. Oва надгробна плоча данас je изложена у склопу поставке Народног музеја В. По свему судећи овај манастир, као и оближње село, имали су велику улогу у каснијем настанку средњовековног урбаног насеља, трга В., које се под тим именом у грађи из Дубровачког архива први пут непосредно помиње 1398, а посредно 1393.

Упркос потврђеном континуираном постојању В., дужем од шест векова, због бурне прошлости праћене сталним ратним сукобима, најстарији сачувани објекти у В. су стари тек нешто више од два столећа. Најстарија зграда у В. је Муселимов конак са краја XVIII в., подигнута за потребе седишта турске администрације. То је приземни објекат правоугаоне основе, грађен од ломљеног камена, са тремом са две стране и подрумом. Кровни покривач на четири воде је од ћерамиде. Конак је некада био опасан високом каменом оградом. Док је његов приземни део представљао административне просторије ваљевског муселима – управника нахије, у подруму се налазила апсана. У том затвору су почетком 1804. били заточени ваљевски кнезови Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин и из њега су одведени на губилиште, стотинак метара даље, на обалу реке Колубаре. После егзекуције, у историји познате као сеча кнезова, која је била непосредни повод за избијање Првог српског устанка, њихове главе су набијене на колац и јавно изложене на крову Конака. Данас се у приземљу Муселимовог конака налази музејска поставка о Првом и Другом српском устанку, са експонатима из тог периода (јатагани Алексе Ненадовића и породице Бирчанин, сабље Проте Матеје и Јакова Ненадовића, војводска застава Симе Ненадовића, лични предмети других устаника из ваљевског краја). У подруму је припремљена реконструкција турске апсане, са сценом заточених кнезова. Стотинак метара даље, испред зграде Музеја, налазе се и бисте Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, а са друге стране је и Спомен-обележје места сече кнезова.

На брду Кличевац, близу центра В. а недалеко од места где се налазио први суд у устаничкој Србији, уздиже се Кула Ненадовића, камена грађевина квадратне основе са сутереном и три спрата, засвођена опеком и кровним покривачем на четири воде од ћерамиде. Њу су, пред крај Првог српског устанка, 1813, користећи грађу старије Витковића куле, која је на ушћу Градца у Колубару била подигнута 20-их година XVIII в. (време аустријске власти), саградили Јаков и Јеврем Ненадовић за смештај олова и барута, али и за заштиту прилаза В. Током опсаде у време Другог српског устанка 1815. у сутеренском делу куле Турци су држали затворене српске таоце, због чега ју је, по ослобођењу В., Сима Ненадовић запалио. Кулу је 1836. обновио кнез Милош Обреновић, доводећи је поново у намену војног складишта. На кули се налазе ктиторске камене плоче, а хералдички мотиви са једне од њих су основа грба В. Кула је данас темељно реконструисана и у функцији музејске поставке о свом историјату.

Један од препознатљивих симбола В. јесте и Тешњар дуж десне обале реке Колубаре. Урбанистичке основе ове старе чаршије (трговачко-занатски део вароши) постављене су пре средине XVII в., када је В. обишао и описао Евлија Челебија, али су постојећи објекти данас највећим делом из XIX в. Окосницу старог језгра Тешњара чини двадесетак кућа грађених у бондручној конструкцији у народном и оријенталном стилу, сачуваних у скоро непромењеном облику. У приземним деловима зграда до улице су трговчке и занатске радње, док се у дворишним и спратним деловима становало. Сви објекти су густо збијени, са пространим калдрмисаним стражњим авлијама са помоћним зградама различите намене. Тешњар је данас заштићена целина, као и друга, нешто новија ваљевска чаршија – улица Кнеза Милоша – која се такође састоји од густо збијених приземних и спратних објеката, али грађених претежно у средњоевропском маниру. Ова чаршија је формирана од 30-их година XIX в., паралелно са Тешњарем, али са друге стране Колубаре, с циљем да се подстакне проширење Ваљева на ту, у том тренутку недовољно изграђену, али пространију обалу. Тада почиње континуирани и плански развој В., прво на основу одредница које је 1833. поставио Милосав Перуничић, а од 1855. на основу плана Николе Јовановића. Прва монументалнија грађевина подигнута после почетка спровођења ових мера је ваљевска Црква Покрова Пресвете Богородице. Она носи име по претходној капели у Тешњару која се налазила уз двор Јеврема Обреновића, тадашњег заповедника Ваљевске и Шабачке нахије. Грађена је у стилу класицизма, по угледу на пожаревачку цркву. Уз бројне потешкоће, изградња је трајала од 1836. до 50-их година XIX в. Храм је издужене основе, са источним делом у облику триконхоса и високим звоником на западном делу. У цркви је класицистички иконостас из 1865. који су осликали Никола и Милија Марковић.

После ваљевске цркве и низа приватних грађевина, од којих неке, попут конака кнеза Дабића и данас постоје, прва велика грађевина настала у оквирима Плана даљег развоја В. је зграда Музеја. То је приземна али монументална грађевина, прва у В. подигнута у стилу западноевропске архитектуре, у маниру закаснелог класицизма, са пространим тремом и звоником изнад њега. Подигнута је 1869. за потребе основне школе и гимназије. Током I светског рата у њој је био смештен један од објеката чувене Ваљевске болнице. Изградњом нове зграде гимназије, у њој су биле смештене основна, економска и техничка школа, да би од 1969. постала централни објекат Народног музеја В. Деценију и по после зграде Музеја, 1884, подигнут је и комплекс зграда данашњег Архива, плански грађених за потребе ваљевске болнице.

Почетком XX в. долази до наглог успона у развоју В., нарочито изградње низа монументалних јавних грађевина које и данас представљају заштићена културна добра. Године 1905. саграђена је нова зграда Ваљевске гимназије по пројекту Драгутина Ђорђевића и Душана Живановића, у маниру тадашњих јавних објеката, у комбинацији академизма и сецесије, истоветна са зградом Треће београдске гимназије. На прочељу, изнад улаза, налазе се бисте Вука Караџића, Доситеја Обрадовића и Љубомира П. Ненадовића. Исте године подигнута је и зграда ваљевске штедионице, у којој су сада службене просторије Радио Ваљева и листа Напред. Већ 1906. саграђени су и објекти Окружног и Општинског суда по пројекту Јована Илкића, као и зграда артиљеријске касарне, у којој је данас смештена Средња медицинска школа, а у оквиру раније подигнутог болничког комплекса саграђен је и хируршки павиљон. У то време настају и зграде команде Дринске дивизије, старе железничке станице и хотела „Гранд", а ван града, у селу Дегурић, на реци Градац, саграђена је и хидроцентрала. На Градцу, али знатно ближе ужем градском језгру, данас се налази и Иловачића воденица. Саграђена је крајем XVIII или почетком XIX в. у самом граду, на реци Колубари, да би 1989. била пренета и реконструисана на јазу на Градцу, у оквиру мањег етно-парка.

Поред остатака из прошлих времена у културне вредности В. спадају и бројна спомен-обележја подигнута широм града у периоду после II светског рата. У почетку су то били споменици посвећени искључиво борцима партизанског покрета. Најпознатији од њих је монументални Споменик борцима револуције, рад вајара Војина Бакића. Постављен је на брду Видрак, на платоу који доминира изнад града, и израђен је од легуре алуминијума, у лику партизанског борца Стјепана Филиповића. На градским улицама се налазе и спомен-обележја Драгојла Дудића, Жикице Јовановића Шпанца, Мише Пантића, а у градском парку је и споменичка алеја посвећена народним херојима, дело вајарке Виде Јоцић. Током последњих деценија XX в. подигнути су споменици и другим значајним Ваљевцима – Милована Глишића, Проте Матеје Ненадовића, Десанке Максимовић и војводе Живојина Мишића.

Владимир Кривошејев

У послератном периоду најзначајнија урбана интервенција је Градски трг (1974), дело тима архитеката (М. Лојаница, Б. Јовановић, П. Цагић, Б. Крковић, Р. Марић) које поставља нове стандарде у обликовању јавних простора, уз сложене просторне односе употребом пасарела и галерија.

Зоран Маневић

Задруга штампарских радника из Београда отворила је у В. своју филијалу, прву штампарију у овом граду, 1. II 1885, а већ 17. II 1885. у њој је штампан Гласоноша, прве новине у В. Лист је излазио два пута седмично закључно са 17. IX 1885. У својству уредника потписиван је штампаријин пословођа Јован Молнар мада је главну улогу у томе имао Љубомир П. Ненадовић, тада настањен у В. Штампарија је доцније прешла у Молнарово власништво, да би после његове смрти (1904) с променом власништва понела име Љ. П. Ненадовића. Молнар је 1887. покренуо Ваљевске новине (излазиле до 1893). У В. су до I светског рата излазили Ваљевски глас (1889), Беседник (1890, 1894), Глас истине (1893–1894), Подгорина (1903), Прве жртве (1908–1909), а током рата Велика Србија (1914), Ратни дневник (покренут у Крагујевцу, у В. излазио 17–30. VIII 1914) и Ратни пресбиро (званични билтен о операцијама Српске војске, покренут у В. да би касније излазио у Крагујевцу и Солуну). Почетком XX в. у В. је, пресељењем из Шапца Милице Славуј, основана друга штампарија која је убрзо стекла примат у тим пословима и радила до национализације 1948. У раздобљу 1919–1941. најдуже је излазио и најзначајнији био лист Глас Ваљева (1928–1936, 1940–1941). Од 1945. у В. излази недељник Напред, а од 1994. месечник Колубара. Током послератног раздобља државна Ваљевска штампарија развила се у велико графичко предузеће, са око 300 запослених, уместо којег је након њеног стечаја 2003. настало 50-ак приватних штампарија („Босис", „Ваљево-принт", „Топаловић" и др.).

Здравко Ранковић

Први клуб, основан 1880, била је стрељачка дружина. Прво спортско такмичење у В., уједно и прва атлетска трка у Србији, одржано је јуна 1906. као „пешачко такмичење" на 10 км дугој стази Ваљево–Јовања–Ваљево. Организатор и један од 30 учесника био је Светомир Ђукић, оснивач Српског олимпијског клуба. В. је уочи I светског рата имало активан месни одбор Српског олимпијског клуба, а између два светска рата су у В. постојали тениски, хазена и аеро клуб. Прва фудбалска лопта стигла је 1909, али je први Фудбалски клуб Будућност, који постоји и данас, формиран тек 1919. Његов највиши домет било је играње у Првој лиги СР Југославије (1996/97). Најуспешнији ваљевски клуб је Кошаркашки клуб Металац (основан 1948), који је играо у Првој савезној лиги шест сезона (1973–1979) и дао низ одличних играча, међу којима се посебно издваја Бранко Ковачевић. Током 50-их година у највишем југословенском такмичарском рангу учествовали су Ваљевски шах клуб и Рукометни клуб „Раднички". Атлетичарка Марија Радосављевић је учествовала 1948. и 1952. на Олимпијадама и оба пута освајала седма места; такође је била проглашавана за најбољу атлетичарку Југославије (1949) и најбољу спортисткињу Југославије (1952). Боксерски клуб Металац освојио је 1964. друго место у Првој савезној лиги и дао низ репрезентативаца, од којих се посебно истиче Живорад Јелисијевић, освајач бронзане медаље на Европском првенству 1973, а Слободан Лазић је био успешан тренер репрезентације Југославије. Међу Ваљевцима је било и врхунских тренера као што су Лука Станчић (кошарка), Миша Павић и Драгољуб Милошевић (фудбал), а Томислав Јованчић више година био успешан интернационални кошаркашки судија. Крајем XX в. запажене успехе бележи Кик-бокс клуб Ваљево, а 1999. Тања Вујић је била сениорска првакиња Европе. Спортска хала, отворена 1973, постала је премала за потребе ваљевског спорта, па је 1997. почела изградња нове дворане. Због недостатка новца радови су прекинути и обновљени тек 2012. Спортски савез В. 2012. окупљао је 70 спортских клубова.

Жељко Баљкас

ИЗВОРИ: М. Пуцић, Споменици српски 1, Бг 1858; Претходни резултати пописа становништва и домаће стоке у Краљевини Србији 31. децембра 1910. године, 5, Бг 1911, 6; Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Бг 1929; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 и 2002. Подаци по насељима, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Павловић, Колубара и Подгорина, Бг 1907; Б. Храбак, „Трг Ваљево у средњем веку", ИГ, 1953, 3–4; „Дубровчани у Ваљеву у феудално доба", Гласник Историјског архива, Ва 1967, 2–3; Ј. Вујић и др., Ваљево град устаника, Бг 1967; В. Глишић, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944, Бг 1970; Б. Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје (1815–1915), Ва 1973; М. Трипковић, Ваљево 1900-1941, Ва 1980; Љ. Андрић, Ваљево, од постања, Ва 1985; З. Ранковић, Век ваљевског штампарства, Ва 1985; Р. М. Драшковић, Ваљево у прошлости, Ва 1987; М. Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку, Ва 1989; З. Ранковић, Библиотеке у Ваљевском крају – до 1918. године, Ва 1989; З. Трипковић, Ваљевски спорт 1870–1990, Ва 1990; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; Ж. Јеж, А. Старовић, „Археолошки локалитети и налазишта у ваљевском крају", Ваљевац: велики народни календар за просту 1994, Ва 1994; Ваљево: постанак и успон градског средишта, Ва 1994; В. Кривошејев, Ваљево: настанак и развој града од првих помена до половине 19. века – прилози за урбану историју, Ва 1997; Б. Б. Димитријевић, Ваљевски равногорци. Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају 1941–1945, Ва 1998; М. Перишић, Ваљево, град у Србији крајем 19. века (1870 – 1903), Бг–Ва 1998; Д. Ђукановић, Клима Ваљева, Ва 2000; Ж. Јовановић, Ваљево под окупацијом 1941-1944, Бг 2001; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; З. Ранковић, Ваљевски крај у XX веку (хронологија), Ва 2002; М. Васовић, Подрињско ваљевске планине, Ва 2003; З. Ранковић, Ваљевске гимназије 1869–2004, Ва 2004; Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског округа: Ваљево, Ва 2006; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; Општине у Србији 2008, Бг 2009; З. Ранковић, Позориште у Ваљеву 1860–2010, Ва 2010; Град Ваљево, Ва 2011.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)