ВЕСТЕРН

ВЕСТЕРН (енг. western: западни), један од најпопуларнијих акционих филмских жанрова. Развија се од самих почетака филма у САД (Велика пљачка воза, 1903), а тематски обухвата две групе филмова: прву чине они који обрађују истраживање нових простора, сукобе са Индијанцима, доживљаје ловаца-трапера и потере за златом; у другој доминирају теме каравана, трка за територијама, обрачуна позитивних јунака (шерифа, племенитог револвераша) са зликовцима (пљачкашима, одметницима), сукоба фармера и сточара („каубоја"), као и закона линча. Класични в. садржи обрисе античких драма, у чијем средишту су морал, искушење и искупљење. Морал је у основи патријархални (посебно у епским филмовима класика Џона Форда, са Џоном Вејном као протагонистом, нпр. Поштанска кочија, 1939), али се распон шири и усложњава кроз форме психолошког и камерног в. (Тачно у подне, 1952, Ф. Цинемана), затим надвестерна (Дивља хорда, 1969, С. Пекинпоа), па и антивестерна (Били Кид је био дрипац, 1972, С. Драготија). Допринос жанру дали су и два глумца српског порекла: Бред Декстер (Вељко Шошо, 1917--2002) који је наступао у значајним епизодама, а репутацију стекао као један од Седам величанствених (1960, Џ. Старџес, римејк Куросавиних Седам самураја), те посебно Карл Малден (Младен Секуловић, 1914--2009) који је играо главне улоге у филмовима Дрво за вешање (1958, Д. Дејвис) и Једнооки Џек (1961, М. Брандо).

В. је извршио велик утицај на многе кинематографије. У Јапану је прихваћен као модел за развијање жанра самурајских акционих филмова (А. Куросава отворено признаје утицај Џ. Форда), чија специфична поетика и филозофија, уз посебне кинематске вредности, често превазилази узоре. На другој страни су бројна, мање или више спретно изведена опонашања. У Италији, средином 60-их година XX в., настаје поджанр „шпагети вестерн" (први велики успех је филм Серђа Леонеа За шаку долара, 1964, пиратска верзија сижеа Куросавине Телесне страже, 1961). Иако се у њима пренаглашено експлоатишу мотиви одметништва и освете, као и хипертрофирано насиље, најуспелији од ових филмова, ипак, постижу квалитативну естетичку надградњу холивудских клишеа. Принципом имитације руководили су се и продуценти у обе немачке државе, који су за основу инспирације преузимали јунаке пустоловних романа немачког писца Карла Маја (поглавица Винету, Олд Шатерхенд и др.). Многи од ових италијанских и западнонемачких филмова снимани су на простору СФРЈ (Плитвичка језера, Далмација, Херцеговина), тако да је у близини Требиња био изграђен прототип целокупног „каубојског" градића. Бројни домаћи глумци играли су у епизодним, а неки и у главним улогама. Драгомир Бојанић Гидра, под псеудонимом Ентони Гидра, наступа у водећим улогама у десетак италијанских филмова (награда „Настри Дарђенто" за филм Легенда о револверашу, 1967, А. Кантабјана). У Немачкој демократској републици настаје поджанр „црвени вестерн". Иако је акценат на акцији и авантури, посебно се потцртава чињеница да су бели освајачи извршили геноцид над Индијанцима. Велика звезда тих филмова био је Гојко Митић, рођени Лесковчанин, најпре каскадер, а затим водећи глумац у улогама хероја индијанског отпора (Винету и сл.). Он је неколико деценија био најпопуларнији глумац у земљама Источног блока (Синови велике медведице, 1966, Јозефа Маха, и још неколико десетина филмова и ТВ серија).

Индиректни утицај овог жанра може се уочити и у домаћим акционим филмовима, посебно са темама из НОБ-а, који добијају назив „партизански вестерн", а најистакнутији редитељи су Живорад Жика Митровић (Ешалон доктора М, 1955; Капетан Леши, 1960; Обрачун, 1962) и Хајрудин Шиба Крвавац (Диверзанти, 1967; Мост, 1969; Валтер брани Сарајево, 1972). Осим спретности у аранжирању динамичних призора, они испољавају смисао за усклађивање акције и емоције, личне драме са епском трагиком, идеализованог херојства са психолошким искушењима. Ови филмови имали су успеха и у иностранству, а посебно у Кини, где је Велимир Бата Живојиновић улогом Валтера стекао култни статус.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Л. Рјеперу, А. Базен, Вестерн или прави амерички филм, Бг 1960; L. Staig, T. Williams, Italian western, London 1975; N. Škrabe, Western, Split 1979; М. Чолић, Југословенски ратни филм, Бг 1984; Н. Стојановић, Тоширо Мифуне, последњи филмски самурај, Бг 1998.

Н. Стојановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)