ВРЕМЕ
ВРЕМЕ, дневни лист који је излазио у Београду од 18. XII 1921. до 6. IV 1941. Главним иницијатором оснивања сматра се краљ Александар Карађорђевић, који је желео да, поред Политике, постоји лист подједнаког квалитета, али под контролом Двору оданих људи. Остварење те идеје поверено је отуд др Момчилу Нинчићу, прваку Народне радикалне странке и министру спољних послова. Штавише, постоје индиције да су у издавању листа коришћена средства Министарства иностраних послова. Али, као оснивачи и финансијери наведени су радикалски политичари, међу којима је било више угледних привредника и индустријалаца: Милутин Стевановић, Добра Митровић, др Војислав Јањић, Гедеон Дунђерски, Милан Вапа, Момчило Нинчић, Фердинанд Грамберг, Владислав Шиђански и други. Као власник и издавач наступало је акционарско друштво „Време", на чијем су списку акционара била приватна лица, предузећа и банке. Већи број акција имали су Фердинанд Грамберг (1.000), Гедеон Дунђерски (1.426), Момчило Нинчић (2.064) и Михаило Шонда (2.364). Један од акционара био је и Радомир (Раде) Пашић, син Николе Пашића, шефа Народне радикалне странке. Првих година излажења акционарски капитал ипак није био велик, а износио је око 3.750.000 динара.
Углед и читаност листа, пак, нису испуњавали очекивања оснивача, јер је В. од самог постанка, супротно тврдњи о политичкој независности, било наглашено радикалско-режимско, не успевајући да надмаши популарност Политике. Није помогло ни то што је већ 1921. за директора листа био постављен Коста Луковић, бивши њен сарадник, а за уредника Бошко Богдановић. У том првом периоду постојања директор предузећа био је Милутин Стевановић. Ситуација се умногоме променила после доласка Милана Стојадиновића на чело владе у јуну 1935. На самом крају те године смењен је тадашњи директор листа Станислав Краков, на чије је место постављен Драгомир Стојадиновић, брат председника владе. Убрзо потом, 7. II 1936, В. је продато на лицитацији, а нови капитал био је много већи -- 20 милиона динара. Мада сам није био на листи акционара, М. Стојадиновић је постао његов прави власник, с обзиром да су као имаоци акција наступили ближи и даљи чланови његове породице, лични и политички пријатељи. За главног уредника именован је Гргур Костић, а међу сарадницима је био не само већи број професионалних новинара, него и истакнутих књижевника попут Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Током наредних неколико година (1936--1939) В. је имало важну улогу у информисању грађана и политичком животу, будући да је поред Самоуправе било главно пропагандно гласило владајуће странке -- Југословенске радикалне заједнице. Тираж му је постепено растао, те је 1937. износио 130.000 примерака, чиме је у Београду и Србији по читаности било одмах иза Политике.
Као и у другим великим дневним новинама најважније рубрике су биле сталне: спољна политика, унутрашња политика, домаћа хроника, друштвени живот, спорт, рекламе. У њиховој припреми и у свим појединостима везаним за технички ниво, управа се трудила да В. достигне квалитет најутицајнијих европских листова. Зграда у Дечанској улици у Београду, у којој се поред редакције налазила и штампарија, била је сазидана од белог мермера, опремљена већим бројем телефонских линија и најсавременијим немачким машинама. Због услова у којима је В. уређивано и штампано говорило се како је то најмодернија штампарија на Балкану. О готово свим детаљима старао се сам М. Стојадиновић. Према сећању Милана Јовановића Стоимировића, једног од његових најближих сарадника, он је у редакцији свакодневно проводио по неколико сати, често на штету важних државних послова које је морао да обавља. Као „пасионирани новинар", који је и сам желео да пише, помагао је у уређивању свих рубрика, a преко овог листа је најубедљивије промовисао своје политичке идеје и праксу. У унутрашњој политици -- залагање за одржање југословенске државе, противљење децентрализацији земље и ревизији Устава пре но што краљ Петар II постане пунолетан, за економски напредак и државну интервенцију у привреди; у спољној -- „чување старих савезништава" (са Француском, Великом Британијом и Чехословачком) и стварање нових (са Немачком и Италијом). Ова је политика, међутим, све више критикована као недемократска и профашистичка, па је и В. оспоравано као безидејни, политички потпуно зависан и режимски орган. Пресудан утицај М. Стојадиновића у његовом уређивању осећао се још неколико месеци после „пада" председника владе почетком фебруара 1939. Управо због тога и због чињенице да је лист постајао опозиционарски, у В. је 25. VII 1939. уведена комесарска управа. Први комесар био је адвокат Ненад Ђорђевић, а потом новинар Данило Грегорић, некадашњи сарадник М. Стојадиновића, човек профашистичког опредељења. Смењен је, као и други људи блиски бившем председнику владе, одмах после извршеног пуча од 27. III 1941. и формирања Владе генерала Душана Симовића. У том краткотрајном периоду, до уласка Краљевине Југославије у II светски рат, В. је под уредништвом Дојчила Митровића и Боривоја Глишића добило западноевропски смер. Последњи, 6.856. број објављен је у XXI години излажења 6. IV 1944. Током окупације, у потпуно другачијим околностима, излазило је Ново време (1941--1944), на чијем је челу био Д. Стојадиновић.
ИЗВОР: М. Јовановић Стоимировић, Дневник 1936--1941, Н. Сад 2000.
ЛИТЕРАТУРА: В. Драговић, Српска штампа између два рата, Бг 1956; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918--1988, 1, Бг 1988; Б. Симић, Пропаганда Милана Стојадиновића, Бг 2007.
М. Радојевић
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)