ВИТЕШКЕ ИГРЕ

ВИТЕШКЕ ИГРЕ, такмичења у вештини руковања оружјем. Пошто је реч о играма, поштована су одређена правила, а оружје је било прилагођено њиховој намени. У свом класичном облику турнира, в. и. су познате у западној Европи од краја XI в. и временом постају неизоставан део витешке културе. За српске земље подаци су малобројни, фрагментарни, често посредни. Писци XVI–XVII в., попут М. Орбина и Ј. Лукаревића, славе в. и. које је организовао цар Душан, као и оснивање витешког реда Св. Стефан. Познате су в. и. које је организовао угарски краљ Сигисмунд у Будиму 1412, када су се посебно истакли племићи из Босне. Према Константину Филозофу (Житије деспота Стефана) витезови српског владара су на сличним надметањима освајали венац победе. У Котору су се в. и. организовале углавном о Св. Трифуну (XV в.). O Божићу 1435. код Приштине такмичило се на коњима у скидању рукавице окачене о једном стубу. Сличне игре одржавале су се у Дубровнику и широм јужнословенских земаља. Наиме, осим рукавице, скидала се алка, односно трчао стуб и сл. Место на којем су се одржавала ова и друга слична такмичења називало се потециште (потечиште). О значају в. и. у друштвеном животу локалних племића на посебан начин сведоче надгробни споменици – стећци. Један од основних ликовних мотива јесте представа двојице коњаника који са упереним копљима јуришају један на другог. Ова композиција могла је бити обогаћена представама госпи које са куле посматрају двобој. Основна терминологија в. и. позната је у српском феудалном друштву превасходно преко превода средњовековних витешких романа (Српска Александрида, Роман о Троји или Повест о Триштану и Ижоти). Најзначајнији облик такмичења јесте турнир (именица турнај и глагол турнати/торнати се) – на њему се витезови сударају да оборе или збаце са коња противника и да непобеђени држе поље. У документима приморских градова који су писани на италијанском језику преовладава реч ђостра (giostra). Такмичења у руковању оружјем нису морала имати ексклузивно племићко обележје, што се најјасније препознаје у стрељаштву. Масовна такмичења у гађању луком или самострелом организована су о празницима у Котору или Дубровнику у XIV–XV в., а једно слично забележено је 1413. у Новом Брду. Несрећни случај Драгана из Просека (XIII в.) који је из нехата усмртио свога сина показује да су се оваква такмичења одржавала и у сеоским срединама. Иако су в. и. биле популарне код становништва различитих друштвених слојева, средњовековна црква им се противила из практичних и моралних разлога (могућ смртни исход, брига за спас душе). Већ на сабору у Клермон-Ферану 1130. било је забрањено њихово организовање. У средњовековној Србији такве забране препознају се у уопштеној терминологији Светосавског номоканона и других црквеноправних текстова о забрани коњичких трка, лова и сл.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бојанин, Забаве и светковине у средњовековној Србији (од краја XII до краја XV века), Бг 2005.

Станоје Бојанин

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)