ВЕЛИКОВАРАДСКА И ХАЛМАЋКА ЕПАРХИЈА

ВЕЛИКОВАРАДСКА И ХАЛМАЋКА ЕПАРХИЈА, организована црквена јединица која се јавља у српским изворима од средине XVI до средине XVIII в. Назив се помиње у титули арадских епископа Викентија (Јовановића, 1726–1731) и Синесија (Живановића, 1751–1768). После Аугсбуршког мира (1555) основана је у Великом Вараду (данашњи назив је Орадеа Маре, а налази се у румунском делу Баната) унијатска епископија, а српски епископи су уношењем Великог Варада у своју титулу желели да покажу да у њему постоје и православни верници. Као основ да Варад или Велики Варад уђе у име епархије послужио је податак да је у њему било доста Срба. О оданости српству сведочи хиландарски поменик у који је Петар Губерновић из Варада уписао целу своју породицу ради помињања. О поштовању овога града сведочи код Срба често презиме Варађанин. Један запис говори о Великоварадској комисији, формираној 1754. по жељи грофа Гардина Калочког, која није завршила предвиђен посао него је то 1756. учинила комисија са грофом Дебодијаном. Комисија овако високог ранга вероватно је вршила нека разграничења међу епархијама или између појединих дистриката, што се посредно одражавало и на епархијске границе. Халмаћ је град на ердељској граници, који је припадао арадској епархији и има занимљиву црквену историју. Важан је за Србе, али и за бечки двор који је покушавао да поунијати Србе. Када је 1750. царица Марија Терезија дозволила да се у Арадској епархији постави епископ, одредила је да „епископ арадски не сме чинити визитације и Халмаћу, но може оданде приходе примати".

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуковић, Српски јерарси од IX до XX века, Бг–Пг–Краг. 1996; Р. Милошевић, Српска православна црква у времену и простору, Бг 2009.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)