ВАЛТРОВИЋ, Михаило

ВАЛТРОВИЋ, Михаило, архитекта, археолог, универзитетски професор (Београд, 17. XI 1839 – Београд, 9. XI 1915). У Београду похађао приватну школу Антонија Шулца, основну школу, гимназију и природњачки одсек Лицеја. Као дражавни питомац учио на Политехникуму у Карлсруеу три године „приправне" математичке науке и студирао четири године архитектуру. Студије је завршио 1866. Исте године, по повратку у Београд, ступио у државну службу као архивар у Министарству грађевина. Године 1867. добио је намештење као професор београдске Реалке, а 1874. поред дужности у Реалци хонорарно је предавао архитектуру на Великој школи. Следеће године прешао је за стално на Велику школу за професора архитектуре и познавања грађе. Мада је предавао архитектуру, В. је од 1871. путовао по Србији као изасланик Српског ученог друштва ради прецртавања, описивања и снимања српских уметничких споменика и старина по манастирима. Његов успешан рад на овом послу омогућио је да кнежевим указом 1881. буде постављен за професора археологије на Великој школи и уједно за чувара Народног музеја. Сматрао је да се у предавањима археологије јасно мора обележити место уметности у историји људског развитка, а у оквиру обима који би археолoгија требало да има на Великој школи посебна пажња била би усмерена на византијску уметност. Заједно са Д. Милутиновићем, почев од 1884, описао је и снимио 45 цркава у Србији. Поред предавања из археологије и организовања Кабинета за археологију са стручном библиотеком, одмах по постављењу отпочео је истраживачке радове – 1882. започета су ископавања римских старина у Костолцу. Откопавано је на више места у ареалу некропола и у пределу града. Поред ископавања на територији града Виминацијума (остаци грађевина у унутрашњости) и некропола, вршио је и сондажно рекогносцирање околине Костолца. Истраживао је 1885. римску гробницу у Брестовику и њу истакао као јединствену у Србији, доносећи подробан опис њеног распореда, мера, конструкције, сликаних и скулпторских украса. Као чувар Народног музеја обавио је истраживања у Нишком граду, манастиру Љубостињи, Барајеву, Радошину, Бањици и Крушевцу. У преко 125 стручних радова из области археологије В. се најмање бавио праисторијом, а највише античким, старохришћанским и средњовековним периодом. У Старинару је из ових области објавио преко 40 чланака, студија, извештаја и бележака, уз мноштво вести и приказа. Од велике су важности његов извештај с ископавања у Kостолцу, чланак „Римски гробови у облику бунара" (1885, 2, 3), „Белешке с пута" (1888, 3) и студије „Добри пастир" (1891, 4) и „Старо-хришћански мртвачки ковчег нађен у Београду" (1891, 4). За 25 година управљања Народним музејом успео је да од једне нестручно уређене и неподесно смештене збирке старина створи савремени музеј са коначним музеолошким изгледом, издељен унутрашњом организацијом на посебна одељења. Дубоко осећајући неопходност и потребу чувања споменика, В. је већ 1882. проследио министру просвете и црквених послова Пројект Закона о историјским и уметничким старинама у Србији. У пројекту и тексту његовог образложења изненађују авангардна схватања проблема заштите споменика културе, као и дубоке узајамне везе између заштите и Музеја. Она су и данас у много чему актуелна и непревазиђена. Био је редован члан СУД и СКА, у којој је 1891–1907. био секретар Академије уметности, као и члан више комисија, редован члан Главног просветног савета, члан Радикалне странке, а кратко време и посланик у Народној скупштини. Заједно са својим колегама Д. С. Милутиновићем, Ј. Жујовићем, С. Николајевићем и Ј. Бошковићем основао је 1883. Српско археолошко друштво, које је већ 1884. покренуло стручни часопис Старинар. В. је био стални уредник Старинара све до 1907. Био је и дописни члан Хрватског археолошког друштва, Московског императорског археолошког друштва и Царског археолошког института у Берлину. Био је носилац неколикo српских одликовања. Предавањима на катедри за археологију, вођењем Народног музеја, учествовањем у оснивању Српског археолошког друштва и покретањем Старинара В. је створио све предуслове за професионализацију археологије у Србији. Притом, нарочиту заслугу представља његов научни приступ методологији археолошког истраживања, усмерен ка сагледавању културне историје српске земље и ка проучавању проблема културног континуитета.

Милоје Р. Васић

Археологију и археолошка проучавања В. није схватао само као истраживања остатака грађевина под земљом или у рушевинама него и као проучавање историјских материјалних остатака свих облика уметности, архитектуре и сликарства. Као професор на Великој школи залагао се за увођење наставе из византијске и националне архитектуре на Филозофском и Техничком факултету. Радом на изучавању и снимању српских средњовековних уметничких старина В. је заједно са Д. Милутиновићем поставио темељ историји уметности као научној дисциплини у Србији. Овај научни пројекат са јасно одређеном концепцијом извођен је под окриљем СУД у периоду 1871–1875. Резултат је садржан у око 300 цртежа 57 грађевина, који се чувају у Историјском музеју Србије. Истраживања вршена по методама савремене европске науке представљена су јавности путем низа предавања, изложби, снимака, извештаја са терена, чланака и расправа. Планирано издање збирке планова и цртежа реализовано је скоро један век након смрти В. У архитектури је идентификовао посебне стилске целине, чиме је започет рад на успостављању типологије споменика. Бавио се и иконографским истраживањима. Објавио је око 200 библиографских јединица. Настојао је да начини научну синтезу о српској средњовековној архитектури. У приступној беседи Поглед на стару српску црквену архитектуру из 1888. разрадио је и прецизније уобличио научна испитивања. Начин рада и истраживања усклађивао је са савременим токовима у археологији и историји уметности у Европи. Поред радова из археологије у Старинару је објавио низ радова из средњовековне архитектуре, иконографије, нумизматике и примењене уметности. С обзиром на владајућу праксу да се верује народним предањима скренуо је пажњу да се она морају проверавати и критички користити. Ослањао се на законитости развоја уметности. Изглед и ток целокупне српске средњовековне уметности објашњавао је постојањем разних утицаја на њу. Показао је како су је обликовали географски положај земље, материјална основа, друштвена средина, култура, личност владара и литургија. Извештавао је о изложби српских црквених старина на Земаљској изложби у Будимпешти 1885. Пратио је савремену ликовну сцену. Активно се укључио у спор око иконостаса нишке цркве, аутор је некролога Катарини Ивановић, а јавности је представио тек основану сликарску школу Кирила Кутлика. Од 1875. до 1903. предавао је архитектуру на Великој школи. Његовим залагањем на Техничком факултету у Београду 1897. је основан Архитектонски одсек.

Бранка Гугољ

Истакнути друштвени положај В. био је потврђен чланством у СУД и СКА, као и припадношћу слободним зидарима. Своја најконцизнија теоријска схватања о уметности изложио је у програмском тексту „Колико стара српска уметност може за образац да послужи новој" (Преодница, 1884, 9). Формулишући истористичку теорију српске уметности, увидео је да различите форме старијег, углавном средњовековног културног наслеђа, могу да послуже као модел за формирање српске националне уметности. Указао је на то да је то могуће не само у оквиру архитектуре него и у сликарству и примењеној уметности. Као веома истакнута личност, своје ставове о уметности јавно је износио. Схватања о пристиглим радовима на конкурс за споменик кнезу Михаилу образложио је у књизи Грађа за историју уметности у Србији у трећој четвртини XIX века: пројекти за споменик почившем књазу Михаилу Обреновићу III (Бг 1874). Био је један од учесника полемике која се водила поводом икона Ђорђа Крстића за иконостас Саборне цркве у Нишу (1886–1887). Тим поводом написао је две књиге: Православност у данашњем црквеном живопису (Бг 1886) и Православље у данашњем живопису у Србији (Бг 1887). Значај ових књига није био у подршци Ђорђу Крстићу и његовим делима Пад Сталаћа и Обретење главе кнеза Лазара него у изношењу комплекса знања о иконографији, стиловима и значају старије уметничке праксе, као и теоријских схватања савремене симболистичке уметности. Супротстављајући се схватањима С. Тодоровића и Ђ. Малетића о црквеном сликарству, В. је ангажовањем у полемици подржао увођење нових уметничких токова у српско црквено сликарство. Учествовао је у отварању прве изложбе фотографија у Србији и био у организационом одбору Прве југословенске уметничке изложбе. За крунисање краља Александра Обреновића у Жичи израдио је спомен-медаљу, као и Орден кнеза Лазара (1889); модел овог ордена био је једна од најважнијих инсигнија српских владарских кућа све до 1941. Израдио је нацрт Хиландарске заставе коју је краљ Александар Обреновић поклонио манастиру Хиландару 1891. Учествовао је и у осмишљавању чина крунисања краља Петра Карађорђевића 1904. Сарађујући у организовању крунидбене церемоније, израдио је нацрте за круну, плашт, скиптар, владарски шар и престо. В. је својим теоријским радовима, јавном делатношћу и креирањем српске владарске уметности обележио визуелну културу Србије краја XIX и почеткa XX в.

Ненад Макуљевић

ДЕЛА: Неколико речи о новом уређењу Техничке школе у Великој школи београдској, Бг 1869; „Говор на отварању Четвртог излога снимака архитектонских, живописних и скулптурних", ГСУД, 1878, 46; JO Provdromo": Mittheilungen über neue Forschungen auf dem Gebiete serbischer Kirchenbaukunst, Wien 1880; „Откопавања у Костолцу", Старинар, 1884, 1; „Српске црквене старине на Будимпештанској земаљској изложби", Старинар, 1885, 2; Слике Ђорђа Крстића за нишку цркву, Бг 1886; „Српске црквене старине", Старинар, 1886, 3; 1887, 4; „Расправа о представи св. Тројице", Старинар, 1888, 5; „Поглед на стару српску црквену архитектуру", Глас СКА, 1888, 17, 1989, 18; Thermen und Bergwerke zur Römerzeit im Königreiche Serbien von F. Kanitz, Wien 1896 (Јавор, 1893, 4–5); О важности тектонских споменика за историјско изучавање, Бг 1896; „Кратка реч о неким старим српским црквеним споменицима", БК, 1898, 12–14; „Снимци из старих манастира", Нова искра, 1900, 2; „О фотографији", Нова искра, 1901, 3; „Felix Kanitz", Годишњак СКА, 1903, 17.

ЛИТЕРАТУРА: М. Грлић, „Михаило Валтровић, први српски археолог и музеолог", ЛМС, 1941, 1–2; С. Богдановић, „Михаило Валтровић (1839–1915)", СДИУС, 1977, 1; Г. Харашић, „Прозори Српског ученог друштва", УБ, 1978, 47; Валтровић и Милутиновић: документи и теренска грађа 1872–1907, Бг 2007; Т. Дамљановић и др., Валтровић и Милутиновић: тумачења, Бг 2008.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)