ВУКИЋЕВИЋ, Илија

ВУКИЋЕВИЋ, Илија, књижевник, професор (Београд, 15. VIII 1866 – Београд, 4. III 1899). Одрастао у чиновничкој породици, а дипломирао 1888. на природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе у Београду. Најпре радио као предавач ниже гимназије у Врању (1888–1890), затим у београдским гимназијама. Један је од покретача часописа Дело и његов први уредник (1894). Оболео је 1896. и умро од тешке психичке болести. Књижевни рад је започео 1885, а објављивао од 1887. Ране приповетке (1887–1890) настале су под утицајем Лазаревићеве и Веселиновићеве прозе, али већ приповетка Свој грех (1888) наговештава промене: заинтересованост за ониричку фантастику, физиолошко-биолошку мотивацију, тематизацију патолошког. Честе посете родитељима, а потом и службовање у Врању (где је био наставник Б. Станковићу) утицали су на стварање циклуса приповедака посвећених условима живота људи на граници: препознатљиве сижејне обрасце (посвађане комшије, растурене породице) смењују натуралистички интониране слике, а типизиране ситуације (нарушавање хармоничних односа) – „клинички случајеви" и дубље сагледавање човекове телесности и патолошких стања. После једногодишњег боравка у Женеви 1894–1895, под утицајем француских симболиста, окреће се уметничкој бајци и сложенијим формама у којима се укрштају пародични, бајковити, библијски и алегоријско-сатирични елементи. С његовом прозом мења се географија српске приповетке (граничарске приповетке или „арнаутске слике", тематски везане за српско-турску границу), уводе се нови крајеви у којима живе снажне природе у непрестаном дотицају са смрћу и убиствима (мотив крвне освете у Шкрбо и Фејзула, Љута рана, Под сунцем, Граничари). В. задржава екстерно виђење лика (своје јунаке не анализира, већ их „излаже" погледу – перспективизира их споља као да су део натуралистичког експеримента) фокусирајући се на физиолошка стања и јаке емоције – страх, мржња, жудња (Мишко Убојица). Иновирао је ауторску бајку, подредивши бајковиту структуру небајковитим садржајима – фантастично је у служби слутње судбинске уклетости и проклетства па су његови бајковити светови песимистични или апокалиптични. Прича о селу Врачима и Сими Ступици је „злокобна бајка" у којој се кроз инверзије архетипских мотива бајковито транспонује у небајковито – фантастично, алегорично, сатирично (политичка сатира) или религиозно, а тиме ствара плурализам светова (бајковити, есхатолошки, реалистични – епски, трговачки, научни). Написао је и две шаљиве једночинке Срећа и људи и Лепа була. Заступљен је у Библиотеци Српска књижевност у сто књига и у Антологији српске фантастике Б. Вукадиновића (1980).

ДЕЛА: Приповетке, Бг 1890; Арнаутске слике, Мостар 1899; Људско срце, Бг 1901; Целокупна дела I–II, Бг 1929; Прича о селу Врачима и Сими Ступици, Н. Сад 1987.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Јовановић, „И. И. Вукићевић – живот и рад", у: Људско срце, Бг 1901; Ј. Грчић, Портрети с писама, IV, Зг 1926; Ј. Живановић, „Илија И. Вукићевић, живот и рад", у: Целокупна дела, Бг 1929; М. Р. Николић: „И. И. В. (Живот и рад)", ЗМСКЈ, 1980, 28: 3; Б. Јевић, „Сложеност дјела И. В.", у: Прича о селу Врачима и Сими Ступици, Н. Сад 1987; Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, 5, Бг 1994; Д. Бошковић, „Онтолошке претпоставке бајковитог света И. В.", КИ, 1998, 106.

Драгана Вукићевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)