ВЕЗИР

ВЕЗИР (арап. wazîr: министар), титула високих државних достојанственика у средњовековним исламским државама, где се јавља још у VIII в. Везирско достојанство у Османском царству установио је султан Орхан 1326. или 1328. В. је највиши државни достојанственик, владарев помоћник и заменик у управљању државом. Титулу в. су носили чланови султанског савета (дивана) и називани су унутрашњим или в. куполе (kubbe vezirleri) по простору у којем су се састајали. Обично су имали титулу паше, а постављао их је и разрешавао султан бератом. Као његови помоћници имали су у својим рукама врховну војну и грађанску управу царства, премда њихове надлежности нису биле прецизно утврђене. Њихов број није био утврђен и кретао се од једног у XIV в. до 23 крајем XVI в. Када су у XIX в. образована министарства по угледу на европске државе, министри су задржали ранг в. Управитељи стратешки важних области, попут Египта, Јемена, Будима, Багдада, заповедник турске флоте и јаничарски ага имали су такође ранг в. Своје дужности обављали су обично заједнички у савету, а вршили су и посебно грађанске и војне дужности које су им биле поверене. У време Сулејмана Величанственог неки покрајински намесници, беглербегови су добили наслов в., а касније су га редовно имали у свим пашалуцима (нпр. везир на Босни). Тај ранг је имао и београдски паша. Они су били војни и грађански представници султана у појединим покрајинама. Имали су право да у духу правних прописа (шеријата и кануна) издају разне наредбе, обавезна упутства и правила (бујурулдије). В. су имали чин паше са три туга (коњска репа).

Велики в., институција настала у време султана Мурата I (1362–1389), који је једном од двојице везира доделио такву титулу. У Османској царевини главни султанов саветник, који је (особито за владе неспособних султана) водио све државне послове. Чувао је државни печат, председавао дивану (влади), бивао и врховни заповедник у војним походима. Султан га је бирао обично из реда в. царског дивана, а такође и разрешавао ове дужности. У доба највишег успона турске моћи, у току XV, XVI и XVII в. многи људи са српских простора обављали су дужност великог в., као Махмуд-паша Анђеловић из Крушевца, Ахмед-паша Херцеговић (син херцега Стефана) и Мехмед-паша Соколовић из околине Рудa у Босни. Када је реформама започетим 1835. по европском узору формирана влада као веће министара, велики в. постаје председник владе, потчињен само султану.

ЛИТЕРАТУРА: H. A. R. Gibb, H. Bowen, Islamic Society and the West, A study of the impact of Western Civilization on Moslem Culture in the Near East, I–1, Oxford 1960; Х. Иналџик, Османско царство, Класично доба 1300–1600, Бг 1974; M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü, III, İstanbul 1983; Н. Смаилагић, Лексикон ислама, Сар. 1990; E. Ихсаноглу (прир.), Хисторија Османске државе и цивилизације, I, Сар. 2002; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.

Љубомирка Кркљуш; Мирјана Маринковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)