ВОЈНИ ОРКЕСТРИ

ВОЈНИ ОРКЕСТРИ, оркестарски ансамбли разноликог састава који делују при војним формацијама. Прва војна музика у Србији настала је средином 1831. у Крагујевцу под називом Књажевско-сербска банда. Најзаслужнији за њено формирање био је Јосиф Шлезингер (1794–1870). Овај капелник велике радне енергије, способан да организује музички живот у веома тешким условима, био је на њеном челу све до пензионисања 1864. Банда је у почетку бројала 16 музичара, да би тај број веома брзо нарастао на 40. Од инструмената били су заступљени флаута, кларинет, обоа, рог, труба и бас. Ансамбл је имао веома истакнуту улогу у музичком животу Србије, а свирао је приликом свечаних дочека и испраћаја, празничних ручкова и балова, на војничким приредбама, те служио за увесељавање грађанства и праћење народних манифестација. Шлезингер је строгом дисциплином и уметничким захтевима високим за време у којем јe деловао музицирање оркестра подигао на завидан ниво. За њега је компоновао велик број оригиналних дела (корачнице, маршеви, игре, музички комади итд.) и за извођење приредио бројна позната дела европске музике. По преласку у Београд Књажевско-сербска банда организовала је и концерте за грађанство, а забележен је први концерт 4. I 1842. Након одласка Ј. Шлезингера, банда неко време није имала капелника, а 1868–1899. на том месту био jе Драгутин Чижек који је настојао да продужи Шлезингеров рад и створи музички кадар, неопходан тадашњој Србији. Први је Чижек у војну музику увео гудачке инструменте, а захваљујући његовом раду, по узору на првоформиран војни ансамбл, војне музике се оснивају широм Србије јер је по уредби о формацији сваки пук требало да има и свој в. о.

Значајнији развој оркестарског музицирања у Србији почиње формирањем Београдског в. о. Ансамбл је основан указом министра војног, у саставу је имао 34 музичара, а са радом је започео 1. XI 1899. За капелника је одређен Станислав Бинички, дотадашњи капелник Београдске војне музике чији је рад истим указом престао. Оркестар je делoвao до почетка 1904, а по његовом расформирању Бинички je оснoваo Музику Краљеве гарде (касније преименовану у Оркестар Kраљеве гардe) и на њеном челу остаo до 1920. За то време је својим изузетним способностима као диригент, композитор и организатор значајно унапредио музички живот престонице. Како је он водио и Певачко друштво „Станковић", оба ансамбла су у првој деценији постојања заједнички извела и значајна вокално-инструментална дела. Током I светског рата, при повлачењу преко Албаније, изгубљена је архива, уништени многи инструменти, али се оркестар под управом Биничког поново окупио на Крфу. Према постојећим подацима, у то време се ниједан озбиљнији концерт у Солуну није могао ни замислити без учешћа Оркестра Краљеве гарде. На концертима који су често приређивани у добротворне сврхе извођена су, поред популарних програма, и дела класичног репертоара. Након окончања рата оркестар је често гостовао у другим градовима новоформиране државе. Ова концертна гостовања утицала су на оснивање 27 нових в. о. у којима је било ангажовано 1.196 музичара. Биничког је заменио Драгутин Покорни (1920–1937), који је 1921–1924. сарађивао са Миленком Пауновићем. До почетка II светског рата Оркестар Краљеве гарде водио је Драгољуб Живковић (1938–1941).

После II светског рата војни музичари се поново окупљају. У условима великих промена које су након рата уследиле у држави, војна музика и музичари се не повезују са традицијом до 1941. Тадашње актуелне војне и државне институције истичу везу војне музике са културно-уметничком делатношћу у партизанским јединицама народноослободилачке војске. У том духу је 1. IX 1947. формирана Уметничка група Централног дома ЈА – Београд, у оквиру које је деловао и симфонијски оркестар. Крајем 1948. ансамбл je добиo име Уметнички ансамбл ЦДЈА, потом назив Уметнички ансамбл ЈНА, који je носиo све до 1992. Исте године променио је име у Репрезентативни ансамбл Војске Југославије да би 1994. наставио рад под именом Уметнички ансамбл Војске Југославије „Станислав Бинички". Потом је у јавности присутан под називом Оркестар Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички". Ансамбл су водили диригенти Иван Рупник (1947–1950), Франц Клинар (1950–1957), Младен Јагушт (1957–1966), Ангел Шурев (1966–1977), Владимир Мустајбашић (1977–1988) и Павле Медаковић (од 1988). Након II светског рата формиран је велик број в. о. (према организационим јединицама и родовима војске), који су били носиоци културног живота у градовима широм Србије. Значајну и свеобухватну делатност (концерти за грађанство и војску, обележавање важних празника и сл.) остварио је оркестар копнене војске у Новом Саду, који је углавном наступао као дувачки, премда је у свом саставу имао и гудачке инструменте. У бурним променама друштвеног и државног уређења земље укинут је 1997. и овај, као и већина других в. о. Још увек делују само Оркестар Гарде и Војни оркестар у Нишу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Музика и музичари, Бг 1956; Б. Каракаш, Музичка активност у ЈНА, Бг 1987; „Пет деценија уметничког ансамбла Војске Југославије Станислав Бинички", НЗ, 1997, 11; Г. Крајачић, Војна музика и музичари 1931–1945, Бг 2003; А. Сабо, „Активности војног оркестра у периоду после Другог светског рата (1947--1968)", у: В. Микић, Т. Поповић Млађеновић (ур.), Тематски потенцијали лексикографских јединица о музичким институцијама, Бг 2009.

Аница Сабо

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)