ВОЈНИ ОРКЕСТРИ

ВОЈНИ ОРКЕСТРИ, оркестарски ансамбли разноликог састава који делују при војним формацијама. Прва војна музика у Србији настала је средином 1831. у Крагујевцу под називом Књажевско-сербска банда. Најзаслужнији за њено формирање био је Јосиф Шлезингер (1794--1870). Овај капелник велике радне енергије, способан да организује музички живот у веома тешким условима, био је на њеном челу све до пензионисања 1864. Банда је у почетку бројала 16 музичара, да би тај број веома брзо нарастао на 40. Од инструмената били су заступљени флаута, кларинет, обоа, рог, труба и бас. Ансамбл је имао веома истакнуту улогу у музичком животу Србије, а свирао је приликом свечаних дочека и испраћаја, празничних ручкова и балова, на војничким приредбама, те служио за увесељавање грађанства и праћење народних манифестација. Шлезингер је строгом дисциплином и уметничким захтевима високим за време у којем јe деловао музицирање оркестра подигао на завидан ниво. За њега је компоновао велик број оригиналних дела (корачнице, маршеви, игре, музички комади итд.) и за извођење приредио бројна позната дела европске музике. По преласку у Београд Књажевско-сербска банда организовала је и концерте за грађанство, а забележен је први концерт 4. I 1842. Након одласка Ј. Шлезингера, банда неко време није имала капелника, а 1868--1899. на том месту био jе Драгутин Чижек који је настојао да продужи Шлезингеров рад и створи музички кадар, неопходан тадашњој Србији. Први је Чижек у војну музику увео гудачке инструменте, а захваљујући његовом раду, по узору на првоформиран војни ансамбл, војне музике се оснивају широм Србије јер је по уредби о формацији сваки пук требало да има и свој в. о.

Значајнији развој оркестарског музицирања у Србији почиње формирањем Београдског в. о. Ансамбл је основан указом министра војног, у саставу је имао 34 музичара, а са радом је започео 1. XI 1899. За капелника је одређен Станислав Бинички, дотадашњи капелник Београдске војне музике чији је рад истим указом престао. Оркестар je делoвao до почетка 1904, а по његовом расформирању Бинички je оснoваo Музику Краљеве гарде (касније преименовану у Оркестар Kраљеве гардe) и на њеном челу остаo до 1920. За то време је својим изузетним способностима као диригент, композитор и организатор значајно унапредио музички живот престонице. Како је он водио и Певачко друштво „Станковић", оба ансамбла су у првој деценији постојања заједнички извела и значајна вокално-инструментална дела. Током I светског рата, при повлачењу преко Албаније, изгубљена је архива, уништени многи инструменти, али се оркестар под управом Биничког поново окупио на Крфу. Према постојећим подацима, у то време се ниједан озбиљнији концерт у Солуну није могао ни замислити без учешћа Оркестра Краљеве гарде*.* На концертима који су често приређивани у добротворне сврхе извођена су, поред популарних програма, и дела класичног репертоара. Након окончања рата оркестар је често гостовао у другим градовима новоформиране државе. Ова концертна гостовања утицала су на оснивање 27 нових в. о. у којима је било ангажовано 1.196 музичара. Биничког је заменио Драгутин Покорни (1920--1937), који је 1921--1924. сарађивао са Миленком Пауновићем. До почетка II светског рата Оркестар Краљеве гарде водио је Драгољуб Живковић (1938--1941).

После II светског рата војни музичари се поново окупљају. У условима великих промена које су након рата уследиле у држави, војна музика и музичари се не повезују са традицијом до 1941. Тадашње актуелне војне и државне институције истичу везу војне музике са културно-уметничком делатношћу у партизанским јединицама народноослободилачке војске. У том духу је 1. IX 1947. формирана Уметничка група Централног дома ЈА -- Београд, у оквиру које је деловао и симфонијски оркестар. Крајем 1948. ансамбл je добиo име Уметнички ансамбл ЦДЈА, потом назив Уметнички ансамбл ЈНА, који je носиo све до 1992. Исте године променио је име у Репрезентативни ансамбл Војске Југославије да би 1994. наставио рад под именом Уметнички ансамбл Војске Југославије „Станислав Бинички". Потом је у јавности присутан под називом Оркестар Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички". Ансамбл су водили диригенти Иван Рупник (1947--1950), Франц Клинар (1950--1957), Младен Јагушт (1957--1966), Ангел Шурев (1966--1977), Владимир Мустајбашић (1977--1988) и Павле Медаковић (од 1988). Након II светског рата формиран је велик број в. о. (према организационим јединицама и родовима војске), који су били носиоци културног живота у градовима широм Србије. Значајну и свеобухватну делатност (концерти за грађанство и војску, обележавање важних празника и сл.) остварио је оркестар копнене војске у Новом Саду, који је углавном наступао као дувачки, премда је у свом саставу имао и гудачке инструменте. У бурним променама друштвеног и државног уређења земље укинут је 1997. и овај, као и већина других в. о. Још увек делују само Оркестар Гарде и Војни оркестар у Нишу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ђурић Клајн, Музика и музичари, Бг 1956; Б. Каракаш, Музичка активност у ЈНА, Бг 1987; „Пет деценија уметничког ансамбла Војске Југославије Станислав Бинички", НЗ, 1997, 11; Г. Крајачић, Војна музика и музичари 1931--1945, Бг 2003; А. Сабо, „Активности војног оркестра у периоду после Другог светског рата (1947--1968)", у: В. Микић, Т. Поповић Млађеновић (ур.), Тематски потенцијали лексикографских јединица о музичким институцијама, Бг 2009.

А. Сабо

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)