ВАКУФ

ВАКУФ (арап. waqf), у шеријатском праву облик трајно завештане имовине која служи као јавно добро, најчешће у хуманитарне сврхе. Настаје као задужбина, добро које завештач својевољно предаје исламској верској заједници или хуманитарној установи. В. су били финансијски и административно аутономне институције. Легалну подршку пружао им је султан, док је врховни надзор над њиховим радом вршио кадија. В. је управљао мутевелија. Приходи ових добара коришћени су за верске, верскопросветне и добротворне циљеве (верске школе, гробља, коначишта, кухиње за сиромахе, болнице, јавна купатила, мостови, водоводи, чесме и др.). В. су били од кључног значаја за урбани живот у Османском царству. Увакуфити се могу све некретнине, а покретне ствари само ако су везане уз њих. Чин постаје пуноважан судском легализацијом задужбинског писма – вакуфнаме. Завештач (вакиф) у вакуфнами сам одређује циљ коришћења свога в. и његовог мутевелију. Често се за мутевелију именују потомци, да би се обезбедио сигуран приход за њих и њихове потомке. У Османској империји врховни државни чиновници, државници, харемске жене, спахије често су користили институцију в. како би изнудили султанску дозволу власништва над државном имовином коју су претварали у в., чиме су обезбеђивали сигуран и сталан извор прихода за своје породице и наследнике (вакф-и евладије). В. је неотуђиво и непреносиво добро. У јужнословенским областима оснивање в. почиње од XV в. У бившој Југославији били су признати в., којима је управљало Старешинство Исламске верске заједнице. Исламска верска заједница је својим прописима уредила питање оснивања, управљања и коришћења в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пећанац, О вакуфима и њиховим врстама са нарочитим обзиром на врсте вакуфа у Цариградском уговору о миру између Србије и Турске, Бг 1914; М. А. Ћеримовић, О вакуфу, Сар. 1935; М. Беговић, Вакуфи у Југославији, Бг 1963; M. Z. Pakalin, Osmanlı Tarih Terimleri ve Deyimleri Sözlüğü, III, İstanbul 1983; S. A. Somel, The A to Z of the Ottoman Empire, Lanham–Toronto–Plymouth 2010.

Љубомирка Кркљуш; Мирјана Маринковић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)