ВОЈНИЧКЕ ПЕСМЕ

ВОЈНИЧКЕ ПЕСМЕ, лирске народне песме новијег постања. Први их код нас издваја као посебну мотивску групу у оквиру породичних песама Видо Латковић. Дефинише их као лирске песме у којима су изражена осећања из породице истргнутих људи и њихових мајки, сестара, жена и заручница. Владан Недић в. п. сматра сродним љубавним и породичним, закључујући да су то „песме наших северних области", а да су најбоље примере испевали Буњевци. Највећи број в. п. прикупљен је међу Србима који су живели на подручју некадашње Војне крајине. На овом простору оне су се развиле као специфично уобличена форма, настајући од краја XVIII и током XIX в. Сачуване су захваљујући томе што су записиване углавном у другој половини XIX в. (у рукописним или штампаним збиркама Николе Беговића, Милана Обрадовића, Симе Милеуснића, Ђорђа Рајковића и др.). Поједини сакупљачи са овог простора јасно их разликују, дајући им своје термине -- солдачке пјесме (Н. Беговић). Мотиви који су типични за ову врсту песама су: купљење војске, жена мења мужа на војсци, растанак граничара од најуже породице, раздвојеност драге и драгог (чежња), боравак на „војници", лажне и стварне лоше вести, љубавни сусрети у варошима и поруке умирућег граничара. У овој последњој групи су и најуспелији примери, као што су следећи стихови о трагичној судбини рањеног војника који: „Нема мајке да лијечи ране,/ Нема љубе да мекано стере,/ И сестрице да воде донесе!" (Обрадовић, 184); или о растанку младог војника од породице: „Мајка спрема на војницу сина,/ Мајка прати до девет конака,/ А сестрица до сињега мора" (Милеуснић, 209). У бројним примерима опевана су љубавна осећања момка и девојке који су трагично раздвојени: „Перо моје, кад ћеш натраг доћи?/ Драга моја, за годину дана" (Милеуснић, 218); или као девојачка порука „на Крајини бану" да пусти војнике кући: „Девојке су удаје дорасле,/ А момци су женидби прерасли -- / Пушћај момке, осташе дјевојке!" (Обрадовић, 122). Слични мотиви „одласка драгог на војну" присутни су и у примерима који су бележени у појединим часописима из XIX в. у другим српским крајевима, чија се топонимија понекад директно наводи у стиховима: „Да развијем барјак у планине,/ Да саберем Млаву и Ресаву" (Матицки, Вила, 155). Неке в. п. извођене су као корачнице и у њима су присутни следећи устаљени мотиви: барјак се развија као ружа, пушка војнику замењује родитеље, а пиштољ брата и сестру.

ЛИТЕРАТУРА: В. Недић, Антологија народних лирских песама, Бг 1977; М. Матицки, Народне песме у Вили, Н. Сад -- Бг 1985; В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1991; М. Обрадовић, Српске народне пјесме из Западне Славоније, прир. С. Гароња Радованац, Н. Сад -- Топуско 1995; С. Гароња Радованац (прир.), Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге у записима Симе Д. Милеуснића, Зг 1998; С. Гароња Радованац, Српско усмено поетско наслеђе Војне Крајине у записима 18, 19. и 20. века, Бг 2008.

Ј. Јокић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)