ВЕСЕЛИНОВИЋ, Јанко

ВЕСЕЛИНОВИЋ, Јанко, књижевник, драматург, новинар (Црнобарски Салаш, Мачва, 13. V 1862 -- Глоговац, 26. VI 1905). После завршене гимназије у Шапцу и учитељске школе у Београду, у Бечу је започео телеграфски курс 1882. Од 1893. до 1894. коректор Српских новина у Београду, а потом у Државној штампарији. Због опозиционе активности био је отпуштен из службе, а 1898, због романа Јунак наших дана и увреде министра Владана Ђорђевића, ухапшен. Био је драматург Народног позоришта 1900. и члан Књижевног одбора Народног позоришта (1900--1902). Уређивао је Радикалац (1891--1892), часописе Звезда (1891, 1898--1901), Побратим (1895), као и Дневни лист (1898--1899). У првим збиркама приповедака Слике из сеоског живота (Шабац 1886, 1888) наставља традицију прозе коју обележава мотивска превласт изолованих сфера живота (породица, задруга, село), а књижевни јунаци су у типизираним улогама (отац, мајка, снаја, дете, комшија). У осталим збиркама се ови тематски циклуси варирају (Слике из сеоског живота смењују Слике из учитељског живота, Бг 1890). У приповеткама из урбаног живота радња се смешта у градске паркове, касарне, крчме, али се приповедни модел не иновира. Склон инкорпорирању усмених прозних облика (био је добар гуслар и издао је збирку народних песама Севдалинке, 1895), В. се у најбољим приповеткама (Кумова клетва, Вечност, Луда Велинка) ослободио њихове жанровске условности. Осим живе усмене традиције и непосредног контакта са сеоским животом, о чему је писао у Писмима са села (излазе у београдским листовима Нова искра и Правда 1900--1905), на његово стваралаштво утицали су М. Ђ. Милићевић, М. Глишић, Ђ. Јакшић, те руски и украјински писци -- Н. В. Гогољ и М. Вовчок (Марија А. Маркович). У критици се писало о „моћном млазу поезије" у његовом делу, а сам писац називао „песником богатог мачванског села" (Ј. Скерлић), представником идиличног (Д. Вученов, Ј. Деретић) или поетског реализма (Д. Иванић). У приповедачком опусу В. могу се издвојити и приповеке у којима се село не идеализује, него даје из перспективе пауперизације, судских процеса, порока, ауторитативних и деспотских релација. С једне стране, фолклорно-реалистична, а с друге неоромантичарска поетика, уз сентименталност, тривијализацију и/или идилизацију света варираће се и у каснијим збиркама: Пољско цвеће (Бг 1890--1891), Од срца срцу (Бг 1893), Рајске душе (Бг 1893), Зелени вајати (Бг 1895), Стари познаници (Бг 1896), Мале приче (Бг 1902). Препознатљив приповедни модел временом је постао манир у делима његових подражавалаца (Ј. Пантелића, Д. Јовановића, М. Петровића, М. Сретеновића и др.). В. је написао два довршена романа Сељанка (Бг 1893), Хајдук Станко (Бг 1896) и четири недовршена, објављена у периодици: Борци (1889), Јунак наших дана (1897--1898. и 1902--1903), Сељак (1901--1902) и Машићи (1905). У Сељанци, жанровски дефинисаном и као етнографско-биографска приповетка (Д. Илић) и као етнографски роман (Љ. Недић), описује се судбина узорне сељанке Анђелије у преломним тренуцима њеног живота. Основни тематско-мотивски регистар везан је за обредно-обичајни комплекс па је у француском преводу роман реципиран као етнографско сведочанство. Хајдук Станко је упркос негативним критикама у почетку постао један од најпопуларнијих В. текстова, „права народна књига" (Ј. Деретић). Уз историјске бојеве и хајдучке бусије, В. је описао и призоре из сеоског и породичног живота, али и живот у збеговима после устанка. У коауторству са Д. Брзаком објавио је комад с певањем Ђидо (премијера у Београду 1892) и Потеру (са И. Станојевићем, премијера у Београду 1895) чија се популарност доводи у везу с уклапањем певљивих мелодија у препознатљиве сижее из сеоског живота. Његова прозна дела су често драматизована и извођена на позоришним сценама у Србији: Деобе, Дукат на главу, Кумова клетва, Добош поред кућу, Заклетва, Луда Велинка, Сељанка, роман Хајдук Станко. Петар Коњовић је према либрету Ђида компоновао оперу Сељаци, која је премијерно изведена у Народном позоришту у Београду 1951.

ДЕЛА: Целокупна дела Ј. М. Веселиновића, 1--9 (прир. С. Јелача), Бг 1928--1933.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Недић, „Сељанка", у: Ред, 1894, 1; Ј. Скерлић, Писци и књиге, 3, Бг 1908; В. Милинчевић, Јанко Веселиновић, Бг 1963; С. Филиповић, Јанко Веселиновић, Бг 1963; G. Baudisch, Das patriarchale Dorf im Erzählwerk von J. M. V., München 1969; Д. Вученов, О српским реалистима и њиховим претходницима, Бг 1970; Ј. Деретић, Српски роман, Бг 1981; П. Волк, Писци националног театра, Бг 1995; В. Матовић, „Часописи на размеђи епоха: Звезда Ј. В. (1894; 1898--1901)", КИ, 2003, 35, 120/121; С. Пековић (прир.), Ј. В., проза, периодика, позориште: зборник, Бг 2006; М. Богдановић, Г. Стевановић, Библиографија Јанка Веселиновића, Богатић 2012.

Др. Вукићевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)