ВОЈНОВИЋИ

ВОЈНОВИЋИ, угледна породица из Херцег Новог и Дубровника. По предању воде поријекло од средњовјековне властеле Војиновића што се не може потврдити историјским чињеницама. В. су били кнезови у Попову. Након ослобођења Херцег-Новог од Турске 1687. у Првом морејском рату три Вујова сина, Милош, Јован и Војин досељавају се у овај град. В. су учинили велике заслуге Венецији, поготово Милош (+1718), који је добио чин колонела (пуковник) и наследну титулу сердара. Милош се истакао у многим борбама у рату. По завршетку рата В. су се успјешно бавили трговином и поморством. Наследнике Милоша народ је прозвао Сердаревићи а Јована Кнежевићи. Милошев унук Александар (+1814) био је капетан Топаљске комунитади 1796. и 1805. Он и његов син Шпиро (+1852) у вријеме ратова са Наполеоновим снагама у Боки 1806--1807. учинили су велике услуге Русији. У XIX в. поморски капетани В. (Сердаревићи) преселили су се у Русију гдје су пловили под руском заставом. Драго је 1903. у Одеси издао књигу История сербского народа. Од Сердаревића је и Владимир Војнович (1932), познати руски писац.

Јован Вујов био је кнез у Попову и зато је народ његове наследнике прозвао Кнежевићи. Имао је синове Васиља (+1774) и Јована (Војина, 1710--1794), оба поморца и успјешна трговца. Јован се 1753. преселио у Трст гдје је постао један од најутицајнијих чланова српске заједнице. Његовим бродом заповједао је Димитрије Васиљев (1722--?). Димитрије је 1760. у четворосатној борби побједио енглеског гусара Ретклифа трговачким бродом који је сам опремио за борбу. Зато је 1765. постављен за директора опреме бродоградилишта Краљевица.

За вријеме руско-турског рата 1768--1774. на позив царице Катарине многи Бокељи ступили су у руску службу. Марко (1750--1807) и Јово (+1773) Јованови и Јован Васиљев учеснтвовали су као заповједници једрењака у великим поморским окршајима код Чесме, Патраса, Митилене и Бејрута, гдје су се истакли својом способношћу и храброшћу. Јово Јованов погинуо је приликом опсаде Бејрута. Марко и Јован Васиљев одликовани су орденом Св. Георгија IV степена. Јован је 1776. у чину армијског потпуковника постављен за генералног конзула Русије у грчком архипелагу.

Марко је командовао каспијском експедицијом 1781--1782. Од 1783. налази се у саставу Црноморске флоте и добија команду над линијским бродом „Слава Катарине". Од 1786--1788. био је заповједник Севастопољске ескадре, а од 1788--1790. заповједник Црноморске флоте. За командовање у бици код Фидонисија (1788) одликован је орденом Св. Георгија III степена. Постављен је 1798. за првог директора Црноморског навигаторског училишта. У чин адмирала унапређен је 1801. Марков син Владимир (1790--1813) је, као поручник царске гарде, био учесник Бородинске битке (1812) и битке код Улма (1813) у којој је погинуо.

Александар Васиљев (+1807) у руској армији дошао је до чина генерала коњице. Никола Димитријев учествовао је у саставу руске Црноморске флоте у заузимању Јонских острва. За учешће у ослобађању острва Св Мавро и Кефалонија одликован је Oрденом Св. Ане III реда са мачевима. Командовао је одредом бродова који су опсједали Анкону 1799.

Ђорђе Васиљев, као мајор руске војске командовао је бокељским јединицама у словенско-француском рату у Боки которској 1806--1807. Ђорђе је имао сина Јована (1814--1837), који је рано умро. Јованова жена се преудала а Ђорђева удовица Касандра (рођена Ангели Радовани) прекрстила је своје унуке, Јованову дјецу, Константина (1832--1903) и Ђорђа (1833--1895), у католичку вјеру. Ђорђе се касније вратио у православну вјеру и био херцегновски начелник и предсједник Далматинског сабора, док је Константин-Косто постао, иако свјестан свог порјекла, ватрени Хрват. Константин је био ректор загребачког свеучилишта 1877/78, а редован члан ЈАЗУ од 1890. Константинови синови су драмски писац Иво (1857--1929) и дипломата и историчар Лујо (1864--1951).

ИЗВОР: Матерiалы для исторiи русскаго флота. Част XI--XVII, СПб 1886--1904*.*

ЛИТЕРАТУРА: С. Накићеновић, О херцегновским Војновићима, наклада и издање пишчево, Дубр. 1909; Е. В. Тарле, Адмирал Ушаков на Средиземном море (1798---1800), Москва 1948; Б. Змајић, „Конте Митар Војновић, директор опреме бродова царице Марије Терезије и бродоградилиште у Краљевици", Годишњак Поморског музеја у Котору, XVIII, Котор 1970; Г. Ж. Комар, Херцеговина у Боки (Темељи модерног Херцег-Новог), Херцег Нови 2007; Н. Рашо, Војновићи, Херцег Нови 2012.

Н. Рашо

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)