ВАЗДУХОПЛОВНИ САВЕЗ СРБИЈЕ

ВАЗДУХОПЛОВНИ САВЕЗ СРБИЈЕ, цивилна ваздухопловна спортско-техничка организација Републике Србије. Од 1945. почиње оснивање аероклубова (АК) у Србији, до 1948. у свим југословенским републикама основани су савези, а 1948. и Ваздухопловни савез Југославије (ВСЈ). Највише чланова и АК имао је ВСС. Првобитни задаци, селекција и обука пилота и падобранаца за Ратно ваздухопловство (РВ), проширени су 1948. радом на омасовљавању и ширењу ваздухопловног духа и спортова. Чланство ВСЈ у Међународној ваздухопловној федерацији (ФАИ) обновљено је 1950. У организацији ВСЈ и ВСС одржано је више европских (ЕП) и светских првенстава (СП) различитих ваздухопловних спортова, а октобра 2011. ВСС је био и домаћин 105. генералне конференције ФАИ у Београду.

Као републичка организација, ВСС је деловао од 1948. у оквиру федералног ВСЈ који је до 1953. био у саставу Народне технике, до 1971. самосталан, до 1975. радио под називом Савез ваздухопловних организација Југославије (СВОЈ), до 2003. поново као ВСЈ и до 2006. као ВС Србије и Црне Горе. Од 2006. ВСС је постао самосталан.

Од раних 60-их до 80-их, моделарством се у Србији бавило више од 15.000 деце и омладине, а око 2.000 се такмичило. До 1990. у Југославији и Србији организована су четири СП и 14 ЕП у разним категоријама и освојена три СП у категорији једрилица. Моделари Србије оборили су три светска рекорда. Од 1955. у ВСЈ је деловао популаран Селенитски покрет са око 400 клубова, а од краја 60-их и ракетно моделарство. Вршац је 1972. био домаћин 1. СП у ракетном моделарству, а 2011. ВСС је организовао СП у ваздухопловном моделарству на Златибору и ЕП у Београду.

У Југославији је 1947–1990. обучено преко 44.000 спортских падобранаца (од тога 18.000 у Србији) и изведено преко милион падобранских скокова. Поред учешћа на клупским и републичким такмичењима, падобранци ВСС одржали су бројне купове и 38 државних првенстава. Падобранска репрезентација Југославије, у којој су увек били и падобранци Србије, учествовала је 1951–1990. на 25 СП освајајући највиша места. Током 1956–1966. у Савезном ваздухопловном центру (СВЦ) у Вршцу оборено је 15 светских рекорда. Године 1951. у Југославији је одржано 1. СП, 2011. ВСС је организовао ЕП у Кикинди, а 2012. 58. падобранско првенство Србије.

Од 1947. активан је цивилни једриличарски центар у Вршцу, а 1954. формиран је СВЦ, основна база за обуку и припреме. Једриличарство је у снажном успону током више од 25 година, о чему сведоче изванредни успеси 1950, 1954. и 1956. на Светским једриличарским првенствима (СЈП). До краја 70-их у Вршцу су постављени многи национални рекорди и чак шест светских у више једриличарских дисциплина (признатих од ФАИ), а одржано је и више међународних такмичења (најважније 13. СЈП из 1972).

Од 1948. у Руми ради Савезна пилотска школа (СПШ) која је до 1953. обучила 1.100 питомаца. Обука је настављена у републичким ваздухопловним центрима (РВЦ), а затим у већим АК. Поред пилота из СПШ, само у ВСС је до краја 80-их обучено још преко 2.300 спортских пилота. Део пилота је отишао у РВ, а око 800 се укључило у ЈАТ и друге компаније (233 само 1975–1978). Од 1957. до 1972, када је ушао у Пилотску академију ЈАТ, СВЦ је прерастао у важан међународни центар за школовање летача са заокруженим системом обуке. У том периоду обучен је и велик број страних пилота, а стручњаци из ВСС имали су значајне улоге у органима државних ваздухопловних власти, индустрији, медицинским и ваздухопловним установама и фирмама.

Од 1948, када је у Руми одржан 1. савезни ваздухопловни слет, сваке године одржавана су савезна и рели такмичења у моторном летењу. Најзначајнији, „Рели за прелазни пехар маршала Тита" био је у рангу савезног првенства. Одржан је велик број купова, меморијалних и такмичења у акробацијама, прецизном слетању и другим дисциплинама, а било је учешћа на бројним ЕП (три златне медаље) и европским релијима (највиша места). У организацији ВСЈ, млазни авиони југословенске конструкције израђени у „Икарусу", освојили су 1960. два светска рекорда брзине – у категорији Ц-1д Ш-451ММ Матица, а у Ц-1ц ШЛ-451М Зоља.

Трофејне домаће и мађарске једрилице коришћене су одмах после рата, а већ од 1946. једрилице израђене у индустрији и радионицама. После трофејних авиона Јунгман, Тајгер и Дар-9, уведена је Утва Тројка, први тип специјално рађен за ВСЈ (80 примерака). Почев од 1950, РВ је доделило ВСЈ 58 По-2, 30 УТ-2/2М и већи број других (ФН, Рода, Јунгман и др.), од 1958. 80 Аеро-2 и 58 По-2 Валтер, од 1961. 104 Аеро-3, од 1963. 122 Курира и од 1978. 28 Утва 66. Године 1968. набављено је за ВСЈ 20 Цитабрија ЦХ-10, а 1975. 20 Пајпера ПА-18. Више школских и спортских Цесна 150 и 172, Вилга и других, купили су и сами АК. „Утва" је 1975–1981. израдила 114 наменски пројектованих Утви 75 (други тип рађен за ВСЈ), већином предатих клубовима. Од РВ је 1977–1983. преузето и 16 акробатских Злинова 526. Крајем 1985. ВСЈ је имао 239 авиона разних типова, од којих 74 у ВСС.

Током 90-их ВСС пролази кроз период кризе. Сарадња са РВ прекинута је 1994, а средства (Утва 75, Злин и једрилице ФАЈ Вук-Т) и опрема трајно су преузети 1996. од Војске Југославије. И поред тешкоћа, одржавана су првенства и такмичења, постављани државни рекорди, а остварен је и убрзани развој у летењу параглајдерима, моторним змајевима и балонима, као и све веће учешће српских спортиста на међународним такмичењима. Од почетка XXI в., ВСС је организовао у Србији три СП и шест ЕП у ваздухопловном и ракетном моделарству, по једно СП и ЕП у параглајдерским дисциплинама, а постављено је и више светских рекорда у ракетном моделарству. Српски једриличари поставили су у Аустралији и Африци неколико националних рекорда у више категорија. Крајем 2009. ВСС је имао више од 70 организација (клубови, територијални и струковни савези) са око 2.500 чланова, а 2012. у ВСС је било 48 авиона (од тога пет млазних) у 22 АК.

ЛИТЕРАТУРА: Годишњак српског ваздухопловства 2008-2009, Бг 2009; Ч. Јанић, О. Петровић, Кратка историја ваздухопловства у Србији, Бг 2011; Č. Janić, O. Petrović, The Century of Sport Аviation in Serbia, Bg 2011.

Oгњан М. Петровић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)