ВЕШТИЦА

ВЕШТИЦА, жена која, према народним веровањима, води двоструки живот – преко дана се бави уобичајеним женским пословима, а ноћу се преобраћа у демона који људима наноси штету и угрожава им живот. Назив в. среће се у скоро свим словенским језицима. Изведен је од основе глагола veděti – знати. На Косову се среће и назив штрига (лат. striga), на северу Србије босорка (мађ. boszorka). Постоји и низ локалних назива за в.: чинилица, бркача, крсташица, рога итд. У појединим од њих исказан је емоционални став (осуда или ниподаштавање), као што су: бездушница, зла душа, нечиста, проклетница итд. Пошто је в. опасан демон, за њу су створени и еуфемистички називи и то: каменица, кума, мила, неспоменица, тамо она итд. Како се сматра, душа жене в. се може одвајати од тела и летети на „скупштине" в. (на орах, брдо, гумно). Пре полетања би се мазала посебном машћу, коју је чувала у земљаном суду закопаном у огњишту. Могла се претварати у облик лептира, муве, кокошке, жабе и др. или се кретати у виду „лутајуће ватре". Људи су в. увек тражили међу женама у својој средини, евентуално међу мушкарцима (вештац). Ако се дете роди у крвавој „кошуљици", а та вест се гласно не објави, кад порасте постаће в. Веровало се да је то старија жена (брката, да има крст испод носа, рожић на глави, састављене обрве и крваве очи). Народне представе о в. су различите -- од веровања да је то опасни демон, па до тога да је реч о жени која зна гатати или примењивати магијске поступке (одузимање млека туђој стоци, рода са њива, изазивање града). В. су посебно активне око Божића, о Белим покладама, уочи Ђурђевдана, Ивањдана итд. Тада су се људи штитили од в. белим луком, забадали ножеве у врата, стављали рог или стари опанак у ватру итд. Код Срба прогон в. био је спорадичан и није вршен уз подршку државних или црквених органа. По веровању, могло се препознати да је нека жена в. ако не потоне када је баце у воду.

Љубинко Раденковић

У словенској митологији се назива баба Јага (код Руса, Бугара и Пољака) или баба Рога (код Срба и Македонаца). Храни се ноћу, људским срцима и џигерицама, за разлику од вампира, који сисају људску крв. У Српском рјечнику (1818) Вук Караџић каже: „Вјештица се зове жена, која (по приповјеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу ђецу... Ни једној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама (млада курва стара вјештица)... Кад у каквом селу помре млого ђеце или људи и кад сви почну на коју жену да је вјештица и да их је она појела: онда је вежу и баце у воду да виде да ли ће потонути (јер кажу да вјештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку на поље и пусте, ако ли не могне потонути, а они је убију, јер је вјештица..." Утуци или басме су средства којима се народ брани од в. У та средства спада, у првом реду, бели лук, со, „рози" (уперен мали прст и кажипрст, док су остали савијени), нож одозго забоден у оквир врата или прозора и др.

Народно веровање да своју натприродну моћ в. могу да користе и на штету људи, па чак и деце, довело је у многим средњовековним католичким државама Европе до установљавања посебног законодавства против вештичарења и до масовног прогона в. То је законодавство предвиђало сурове казне за ту врсту деликата, најчешће спаљивање на ломачи. Од краја XV в. почео је у Европи окрутни и масовни лов на в. Написани су посебни приручници за прогон в. и упутства о начинима мучења и изнуђивања признања. Процењује се да је између XV и XVII в. само у Европи убијено најмање милион жена које су биле проглашене в. Прво велико спаљивање в. објављено је 1482. у Севиљи, а прво забележено суђење због вештичарења спроведено је у XIII в., када је папа Јован XIII овластио инквизицију да проналази и убија в. Страдање осумњичених није потицало само од сурове казне која је била предвиђена за вештичарење, него и од поступка који је тој казни претходио. Окривљени је претходно подвргаван безосећајном мучењу (тортури) да би се постигло његово признање потребно за осуду. Борба против в. је имала планетарне размере, па се није ограничила само на Европу. Велики лов на в. се одиграо 1692. у америчком граду Салему (држава Масачусетс) у којем је због вештичарења на смрт осуђено 19 људи. Тај случај је касније постао инспирација за многе филмове, позоришне представе, приче и романе о в., а данас се у Салему налази и музеј в. Фигуре в. се данас у многим државама могу купити као сувенири, а има доста жена (и у Србији) које их сакупљају.

Прогон в. није заобишао ни Србију, иако је, у односу на европске католичке државе, та појава у њој била спорадична и готово занемарљива, вероватно због тога што је Србија дуго била под турском влашћу. Постоје поуздани докази о неколико случајева прогона в., али и о одлучним реакцијама да се та појава спречи: у селу Жабарима у Поморављу извесну Пауну су по Карађорђевој заповести пекли „међу две ватре"; у време Првог српског устанка, устанички војвода Антоније Пљакић испекао је једну бабу у Карановцу за коју је чуо да је в.; кнез Милош је 1824, кад су га обавестили да је неки човек убио неку бабу зато што је в., забранио Србима да туку жене. И пре тога, он је 1822. заштитио неку бабу Христу из Божурње у Крагујевачкој нахији за коју су сељани говорили да је в. и намеравали да је убију. За разлику од прогона западноевропског типа, прогони в. у Србији нису били масовни, нису се ослањали на теолошка учења, нису имали подршку цркве и државе, нису обухватали мушкарце, него само жене, а другачији је био и начин поступања: оптужба је по правилу подизана за „помор деце", главно доказно средство је био „суд хладне воде" уместо тортуре, смртна казна је по правилу извршавана каменовањем, а гоњење је предузимао сам неуки и сујеверни народ.

Прогона в. у неким земљама има и данас. У Папуа Новој Гвинеји дозвољена је бела магија (примена натприродних сила ради лечења људи), али је бављење црном магијом и сада законом кажњиво са две године затвора. У тој држави и неким другим (Гамбија, Кенија) и данас постоје ловци на в. У Европи је ова празноверица изгледа отишла у историју. Парламент швајцарског кантона Гларус рехабилитовао је 2008. Ану Гелди, која је 1782. погубљена као „последња европска в.". Након 226 година њено погубљење је проглашено за „судско убиство". Одлука парламента кантона Гларус представља први случај да је неки европски парламент рехабилитовао „в". Треба очекивати такве поступке и у другим европским парламентима у преосталих неколико милиона случајева.

Момчило В. Грубач

ЛИТЕРАТУРА: М. Веснић, О суђењу вештицама, Бг 1891; Т. Р. Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Бг 1953; Encyclopedia of Witchcraft & Demonology, London 1974; В. Бајер, Уговор с ђавлом, Зг 1982; M. Грубач, „Приказ књиге Вл. Бајера Уговор са ђаволом", Гласник АКВ, 1983, 2; Х. К. Бароха, Вештице и њихов свет, Бг 1990; А. Цермановић Кузмановић, Д. Срејовић, Лексикон религија и митова, Бг 1992; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, 5, Бг 1994; Д. Мићуновић, Филозофија Минима, Бг 2001; Р. Подунавски, Традиционално балканско вештичарство, Бг 2007.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)