ВАГНЕР, Ото

ВАГНЕР, Ото (Wagner, Otto), архитекта (Пенцинг код Беча, 13. VII 1841 – Беч, 11. IV 1918). Један од оснивача доктрине модерне архитектуре – функционалности слободног плана, равних кровова, структуралних принципа и доследне употребе материјала, нарочито гвожђа. Године 1894. изабран је за руководиоца Архитектонског одељења бечке Академије, да би крајем века постао личност од највећег утицаја на формирање круга уметника окупљених око идеје сецесије, посебно покрета ар нуво (Art Nouveau). На конкурсу за зграду Осигуравајућег друштва „Росија" на Теразијама у Београду био је председник жирија и са двојицом руских колега утицао да се прва награда додели његовом ученику, родоначелнику хрватске модерне архитектуре, Виктору Ковачићу. Зграда је, ипак, изведена по измењеном другопласираном пројекту српског архитекте Јована Илкића. У Народној библиотеци у Београду чува се албум са седам В. цртежа ловачке куће (1882–1884) у Нишу, пројектоване за краља Милана Обреновића. За ово здање, које није сачувано, В. је добио српски орден. Пројекат представља симбиозу европске концепције простора са духом националног (доксат) и средњовековног наслеђа (пирг), а почива на наглашеној примени дрвета као декоративног елемента.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Несторовић, Грађевине и архитекти у Београду прошлог столећа, Бг 1937; П. Васић, „Један пројекат Ота Вагнера у Србији", ЗЛУМС, 1979, 15.

Зоран Маневић; Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)