ВОЈНА АКАДЕМИЈА

ВОЈНА АКАДЕМИЈА, војна високошколска установа основана у Београду 1880. Претечу В. а. представља Артиљеријска школа, основана 1850. Петогодишње школовање у Артиљеријској школи, у периоду 1850--1880, завршило је 12 класа, укупно 189 официра, међу којима четворица српских војвода (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), 33 активна и осам почасних генерала. Артиљеријска школа није сваке године примала нову класу питомаца, а класе су, посебно прве, биле веома малобројне. На бази искустава из српско-турских ратова (1876--1878) и потребе стварања већег официрског корпуса за стајаћу војску, Артиљеријска школа је 1880. реформисана у В. а. Организацијски, делила се на Нижу школу, у трогодишњем трајању, за образовање трупних официра пешадије, артиљерије, коњице и инжењерије, и Вишу школу, која је трајала две године и чији је задатак било више стручно образовање официра. Нижа школа је била општег типа, због чега није постојало школовање по смеровима. Настојало се да професори В. а., стални и хонорарни, буду најспособнији и стручно најспремнији официри за војностручне предмете и професори Велике школе за општеобразовне предмете. За поједине предмете нису постојали уџбеници, те се учило из скрипти и бележака са предавања. У Нижу школу В. а. примани су младићи са завршеном средњом школом и положеним пријемним испитом. Пријемног испита су ослобађани кандидати са положеном матуром, док су у Вишу школу примани после положеног пријемног испита официри са најмање две године службе у војсци и највише у чину капетана 2. класе. По завршетку Ниже школе питомци су унапређивани у чин потпоручника и распоређивани на дужности командира вода у трупи. На крају школовања, на основу постигнутог успеха и владања, одређиван им је ранг у служби. Школовање у Нижој школи В. а. започела је 13. класа већ 1880, док је прва генерација Више школе своје школовање почела 1884. Иако је В. а. сваке године примала нову класу питомаца, број школованих официра није задовољавао формацијске потребе. Зато је командант активне војске, краљ Милан Обреновић, 1897. скратио школовање у Нижој школи на две године. Упркос наглом повећању броја официра, та мера није прихваћена. Тако је већ 1900. школовање поново трајало три, а од 1902. четири године. Због скраћивања школовања, а потом враћања на стари систем и каснијег продужавања школовања, Нижу школу В. а. завршиле су 1899. две класе, а 1902. ниједна. Истовремено, у склопу свеопштих реформи војске, а за потребе проширених капацитета В. а., сазидана је нова зграда на углу улица Милоша Великог и Немањине. Поред теоријске наставе у Академији, преко лета су извођени и практични течајеви широм Србије. После прве године увежбавана је стројева обука, а после друге и треће вршен топографски премер земљишта и решавани тактички задаци на терену. До почетка I светског рата 1914, Нижу школу В. а. су завршиле 43 класе официра, док је 20 класа окончало школовање у Вишој школи В. а. Питомци који су се затекли на школовању у В. а. у моменту избијања I светског рата распоређени су на подофицирске дужности у ратним командама, јединицама и установама. Најбољи официри са завршеном Вишом школом В. а. настављали су даље школовање и усавршавање на ђенералштабној припреми при Главном ђенералштабу.

У новоствореној југословенској држави В. а. је наставила рад одмах по завршетку рата. Организација наставе и свакодневног живота, наставни планови и програми темељили су се на традицијама предратне В. а. Војске Краљевине Србије. Временом, у организацији наставног процеса се све израженије осећао француски утицај. Већ у септембру 1919. школовање је започела 47. класа Ниже школе В. а., као и неколико класа чије је школовање рат прекинуо. У јесен 1920. наставила је започето школовање и 21. класа Више школе. Све до 1924, због потреба нове војске, проширене формације и недостатка млађег школованог официрског кадра, школовање у Нижој школи је трајало две године. Од 1924. до 1928. настава је трајала две и по године, с тим што је продужетак од шест месеци искоришћен за боравак питомаца на стручним родовским курсевима. Нижу школу је до 1928. завршило 2.890 официра. Посебном уредбом школовање у Нижој школи је 1928. продужено на три године. Првих поратних година забележено је слабо интересовање нижих официра за усавршавање на Вишој школи, што се може објаснити посебним околностима. Неколико година по окончању рата владало је стање повишене борбене готовости у многим јединицама на границама новонастале државе, што је од официра изискивало додатне напоре и смањивало могућност рада на личном усавршавању. Убрзо је уследила и нова реформа В. а. Почетком 1930. донета је нова уредба о организацији те високошколске установе. Уредба је важила за питомце 60. класе Ниже школе и слушаоце 32. класе Више школе. Најзначајнија измена у односу на претходне прописе односила се на дужину трајања школовања у Нижој школи. Према том пропису, настава у Нижој школи је уместо три трајала пет година и била подељена на два курса. Припремни курс је трајао две године; током њега питомци су стицали опште образовање еквивалентно вишим разредима реалне гимназије и васпитавани у општејугословенском националном духу, чиме су се припремали за каснији општи курс Ниже школе. Истом уредбом прописано је да питомци при упису у В. а. не могу бити старији од 15 година, чиме је онемогућен пријем питомаца који су потпуно средњошколско образовање стицали у различитим грађанским школама. Нижу школу је до 1935. завршило око 3.000 питомаца. Истовремено, промењени су и услови за ступање у Вишу школу. За наставак школовања на Вишој школи било је потребно најмање пет година службе, највише 32 године старости и највише чин капетана 1. класе, сређене материјалне прилике и положен ригорозан пријемни испит. У периоду после 1930. број слушалаца Више школе је у односу на претходну епоху готово учетворостручен. Официри са завршеном Вишом школом могли су да конкуришу за генералштабну припрему. У истом периоду дошло је и до кадровског јачања наставног особља у В. а., јер је у настави ангажован већи број квалитетних генералштабних официра, као и универзитетских професора из грађанства. Сем тога, наставни планови и програми су неколико пута мењани и прилагођавани савременим тенденцијама. Ипак, снажну препреку модернизацији наставе у В. а. представљала су окоштала доктринарна начела југословенске војне елите, која су се заснивала на искуствима I светског рата и као таква онемогућавала увођење у наставни процес савремених ратних искустава и искустава других армија на плану модерног организовања војске и употребе ваздухопловства и оклопних и моторизованих јединица. Иако је, као у Војсци Краљевине Србије, В. а. конципирана као општа образовна установа за припрему будућих официра и усавршавање младих официра, временом су се почели одвајати поједини смерови. Тако је 1923. у Дубровнику почела рад Поморска војна академија, па су официри морнарице школовани потпуно одвојено, чиме је прекинута дотадашња пракса стварања поморског официрског кадра дошколовавањем и специјализацијом официра са завршеном општом В. а. Такође, 1925. је почело и засебно школовање официра позадинских служби у оквиру новоосноване Интендантске академије, што је било диктирано захтевима карактера позадинских послова, модернизације војске и значајем система логистичке подршке у савременим ратовима. Ваздухопловни официри су се све до 1939, када је формирана Ваздухопловна војна академија, школовали у јединственој В. а. по општем плану и програму, а тек по завршетку школовања и унапређењу у официрски чин усавршавали у летачким вештинама у специјализованим ваздухопловним школама. Формирањем те академије заокружен је процес конституисања В. а. као високошколске војне установе намењене школовању официра копнене војске. В. а. Војске Краљевине Југославије прекинула је рад непосредно пред почетак II светског рата на простору Југославије, почетком априла 1941, а питомци су распоређени у ратне команде, јединице и установе на различите подофицирске дужности.

Још током трајања рата, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ у Београду је 1944. основана В. а. Демократске Федеративне Југославије. Предвиђено је да школовање траје две године. У прву класу примани су питомци, претежно учесници рата, најчешће већ командири водова или политички делегати водова, омладински руководиоци и борци из различитих јединица Југославије. Прва генерација питомаца је имала 2.300 слушалаца, а опште образовање питомаца је било веома различито -- од основне до завршене средње школе. Питомци су се добровољно јављали или су као најбољи борци бирани у својим ратним јединицама. У већини случајева били су чланови КПЈ или СКОЈ. План и програм школовања је обухватао општевојну обуку у трајању од једне и по године и стручну родовску обуку у трајању од шест месеци на крају школовања. Настава је извођена претежно у школи у оскудним кабинетским условима, док је 30 дана годишње било предвиђено за логоровање и тактичке вежбе. Тежиште наставе је било на изучавању тактике, наоружања, настави гађања и топографији. Око 80% питомаца прве класе завршило је школовање у Академији са одличним или врло добрим успехом. Наставни кадар су чинили претежно официри Војске Краљевине Југославије, који су се вратили из ратног заробљеништва, и мањим делом официри поникли у рату. Литература која се користила у настави била је разноликог порекла. Учило се из југословенских и совјетских уџбеника, често и на основу скрипти и бележака са предавања, по плану и програму који је у основи личио на предратни француски, одомаћен у Војсци Краљевине Југославије.

В. а. Демократске Федеративне Југославије укинута је септембра 1945. Уместо ње, по совјетском моделу, основана су посебна родовска војна училишта: пешадијско, артиљеријско, тенковско и инжењеријско. У новоформираним специјализованим училиштима школовање је трајало две године. Осећао се недостатак квалитетног наставног кадра. План и програм наставе били су под потпуним утицајем совјетских саветника. Категоризација, уџбеници, правила и прописи били су совјетски. Наставна база је била веома слаба, а услови рада врло тешки. Због низа тешкоћа 1946. је каснио почетак наставе. Од 25 предмета које су питомци изучавали на првом месту је била политичка настава, затим војностручни и општеобразовни предмети и, на последњем месту, психологија и педагогија. По учвршћивању утицаја совјетских саветника психологија и педагогија су потпуно одстрањене из наставног плана и програма, што је оставило негативне последице на оспособљеност младих официра за рад у трупи. Као страни језик учио се само руски, уместо изборног у дотадашњој В. а. Код питомаца из грађанства акценат је стављан на војну обуку, а код оних који су на школовање стигли из војних јединица инсистирало се на општеобразовним предметима. До сукоба са Совјетским Савезом и његовим савезницима 1948. у југословенским војним училиштима школовао се и већи број питомаца из Албаније, Бугарске, Пољске и Чехословачке. Реформисањем система војног школства 1953. укинута су постојећа училишта и поново је формирана јединствена В. а. ЈНА у којој је школовање трајало три године. Прве две године школовања биле су посвећене општевојној, а трећа стручној родовској обуци. На школовање у обновљену В. а. примани су младићи из грађанства са средњошколским образовањем и активни подофицири. В. а. ЈНА је 1964. преименована у В. а. Копнене војске. Убрзо, 1966, дужина школовања у В. а. је продужена са три на четири године. Реформисано школовање у В. а. се састојало из два двогодишња циклуса. Током прве две године учили су се општеобразовни и општевојни предмети, док се у наредне две године вршила специјализација за потребе појединих родова војске.

Велика реформа система војног школства је започела 1969, а у склопу преобликовања система војних школа и академија реформисана је и В. а. Основни циљ реформе В. а. било је њено прерастање у високошколску војну установу. Школовање за све смерове -- пешадијски, артиљеријски, противавионски артиљеријски, инжењеријски, оклопних јединица, везе, АБХО, геодетски, трајало је четири године. Током прве две године у настави су реализовани заједнички садржаји, који су обухватали наставу из општеобразовних и општевојних предмета. У наредне две године извођена је уско специјализована настава по смеровима. Део наставе је реализован у школско-наставним центрима родова и служби. Настава у школско-наставним центрима изводила се на крају школовања и трајала је, у зависности од потреба рода или службе, односно смера В. а., један или два семестра током којих су питомци изводили полигонску обуку, стручну праксу и специјализацију. Кандидати за В. а. су од 1970. примани из цивилних средњих школа са четворогодишњим трајањем и средњих војних школа, а од 1973. и из трогодишњих школа за радничка занимања, после успешно положеног пријемног испита из математике и физике. Од 1974. на школовање у В. а. су примани и кандидати са завршеном новоформираном војном гимназијом. Прекомпоновани наставни план и програм су омогућавали стицање општеобразовних, војностручних, идеолошко-политичких, техничких и општевојних знања потребних за обављање почетних официрских дужности -- командира вода и чете. Уведен је систем извођења наставе по принципима рада високошколских установа (предавања, вежбе, семинари, практични и примењени облици наставе -- стажирање, логоровање и скијање). Полагани су испити из сваког предмета, а оцене су биле од 5 до 10. Из сваког предмета испит се могао полагати највише четири пута, а четврти пут пред комисијом. На крају школовања питомци су полагали дипломски испит, који се састојао из писаног рада са одбраном и усменог испита из једног или два најважнија војностручна предмета, у зависности од смера за који се питомац школовао. В. а. Копнене војске је 1974. ушла у састав Центра високих војних школа.

Уз мање измене и допуне наставног плана и програма и неопходну модернизацију наставног процеса В. а. није битно мењала своју структуру и начин рада све до нестанка ЈНА 1992. Почетак ратних дешавања на територији бивше СФРЈ затекао је питомце завршних година В. а. у различитим школским центрима, претежно на територији Хрватске и Словеније. Нашавши се у опкољеним гарнизонима, питомци и наставници В. а. у појединим школским центрима су били приморани да се под борбом повлаче са тих простора. Питомцима који су В. а. завршавали школске 1991/92. школовање је скраћено за шест месеци, а као коначне оцене признате су им оне са колоквијума. Од 1955. до 1992. као саставни део спољнополитичке доктрине несврстаности у В. а. се, на основу међудржавних споразума, школовао и већи број питомаца из афричких и азијских земаља.

Трансформацијом ЈНА у Војску Југославије 1992, формирана је јединствена В. а. прикључивањем В. а. Копнене војске у виду посебних смерова Ваздухопловне војне академије и Морнаричке академије. Питомци су добили статус студената. Школски центри су премештени у Србију и Црну Гору пресељењем сачуваних делова наставних база ранијих школских центара. Систем наставе је уз одређене измене наставног плана и програма, делимичну модернизацију и укидање идеолошко-политичких наставних садржаја, у основи остао исти. Одливом кадра због тешке економске ситуације у земљи и отцепљења других република, редукцијом наставне базе, смањењем прилива новчаних средстава и умањењем интересовања за студирање кандидата из грађанства В. а. се нашла у тешком стању. Ипак, у периоду до 1999. консолидовала се. Крајем марта исте године, због почетка агресије НАТО пакта, привремено је обуставила рад, а студенти су до престанка ратних дејстава пуштени кућама. Укидањем Војнотехничке академије 2003, школовање официра техничких служби се обавља на одговарајућим смеровима јединствене В. а. Процес модернизације наставе и измене наставних планова и програма В. а. започео је 2003. Од 2007. за дужности у појединим родовима и службама на В. а. се школују и девојке. Сем оспособљавања студената за почетне официрске дужности, у В. а. се реализују и различити курсеви за стручно усавршавање официра, подофицира и цивилних лица на служби у Војсци Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Војна енциклопедија, 10, Бг 1975; О. Бјелица, Војна академија Копнене војске 1944--1984, Бг 1983; M. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007.

А. Животић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)