ВУЧИТРН

ВУЧИТРН, град у Косовској котлини, на десној страни долине реке Ситнице, на средокраћи пута између Приштине и Косовске Митровице. Железничка пруга истог правца пролази са друге стране реке. Центар је општине површине 344 км^2^ са 67 насеља, у којима је 1991, према процени Завода за статистику Србије, живело 80.644 становника. У В. је живело 4.067 лица, од којих 28,1% православне вере. Град је формиран на месту античког насеља Vicianum у близини рудника Трепче и на караванском путу. Током XV в. био је познат по живим трговачким везама са Дубровником и развијеном занатству. Кроз историју се помиње више пута: 1405. у повељи госпође Маре Бранковић Дубровчанима, 1419. у повељи Ђурђа Бранковића манастиру Св. Павла на Светој Гори, 1426. у њему је потписан уговор о миру између Ђурђа Бранковића и млетачке владе, а 1455. забележено је у њему 213 српских кућа. Почетком друге половине XVII в. имао је око 2.000 кућа. Након сеоба Срба (1690. и 1737) због расељавања становништва деградиран је у паланку и велико село. Средином XIX в. масовно се досељавају Срби из околних села (1857. 400 кућа, 1863. 600--700 кућа, 1889. 4.000 становника). Након ослобођења од Турака броји 5.749 житеља (1914). О значају и старости насеља сведоче многобројни споменици: камени мост Војновића са девет сводова (из ХIV--XVI в.), надгробни споменик Мустафа-бега (подигнут 1538), Гази Али-бегова џамија (из 1441), хамам (XV в.), куће Бадивука и Ћамиловића (из прве половине XIX в.). На месту садашњег турског хамама, по предању, постојала је православна црква (по другом извору католичка црква некадашњег дубровачког насеља), а на месту полусрушене текије у турском гробљу пронађени су остаци православног храма. Православна црква посвећена Св. пророку Илији подигнута је 1834. у источном делу града на месту где су „пронађене закопане црквене утвари". У порти је 1982. подигнут црквени дом посвећен Св. Сави. Цркву су у јуну 1999. оскрнавили Албанци.

Савремено насеље развило се на десној страни долине реке Ситнице, на месту где она прима десне притоке Трстену и Проданче, дуж путева према Косовској Митровици и Приштини. Основа насеља има радијалан облик, а улице имају мрежаст размештај. Најзначајнија привредна предузећа су фабрика поцинкованог лима, два грађевинска предузећа, фабрика конфекције и транспортно и трговинско предузеће. Најзначајније установе су општинска надлештва, четири осморазредне основне школе, три средње школа (гимназија, техничка и средња полицијска школа), дом културе и три културно-уметничка друштва.

Д. Р. Гатарић

Археолошка налазишта. Сматра се да је град подигнут на месту римског града и станице Vicianum. На територији општине констатовани су бројни трагови античких утврђења и насеља, који се могу повезати са римским и рановизантијским рударским и металуршким активностима у рудној области Мetalla Dardanorum, са центром у Улпијани (Ulpiana), касније Јустинијани Секунди (Iustiniana Secunda). На доминантном брегу Чечан, на обронцима планине Чичавице, налази се римско и рановизантијско утврђење, које је обновљено у средњем веку. Овде су нађени делови римског жртвеника и архитектонске пластике, стуба и римских опека, као и археолошки налази датовани од III до VI в. Утврђење се простире на површини од више хектара, а у унутрашњости се налазе грађевине од опека и камена. У селу Ново Село, у засеоку Срниште, на локацији Горњи Јоргован, констатовани су фрагменти римске и средњовековне керамике, као и комади камених плоча, трагова малтера и металне згуре. Орањем земљишта на овој локацији откривени су масивни темељи неког објекта, као и металуршка пећ. У непосредној близини локалитета је узвишење на којем се уочавају остаци темеља мање цркве. Антички покретни налази указују на време од II до VI в. У селу Бањици на потесу Селиште--Ћериминићи констатовани су трагови римског насеља и археолошки налази из III--IV в. и праисторијског времена. У селу Врница, на локалитету Селиште, археолошким рекогносцирањима констатовани су остаци насеља из римског и рановизантијског периода, које је, према прикупљеним налазима, датовано од II до VI в. У селу Доње Становце, на потесу Лигата на обали Лаба, констатовани су римски налази из III--IV в., делови римских опека и архитектонске пластике. Мештани су при обради земље налазили велике камене блокове, који указују на постојање утврђења или римског пољопривредног добра (villa rustica).

С. Петковић

Историја и споменици културе. Сматра се да је В. настао као средњовековни трг, будући да се налазио на раскрсници оновремених путева. У XV в. био je значајна варош на Косову, у коме су Дубровчани имали своју колонију. Између 1402. и 1426. Бранковићи су имали свој двор у В. Ту је 1405. госпођа Мара Бранковић са синовима издала повељу Дубровчанима. Ђурађ Бранковић je у В. 15. XI 1419. издаo повељу светогорском манастиру Св. Павла, а 1426. склoпио споразум са Млетачком републиком. Турци су В. први пут заузели 1439. и држали га до 1444, а други пут 1455. и држали га све до 1912. Убрзо после освајања, 1462. помиње се као седиште санџака, а 1578. ту је резидирао „митрополит вучитрнски" Јоасаф. Б. Курипечић 1530. В. назива „великим трговиштем", Е. Челебија бележи да је 1660. имао 2.000 кућа, џамију, медресу, амам и друге објекте. У В. је А. Гиљфердинг видео 400 кућа, нову цркву и стару тврђаву са неколико кула.

У центру насеља налазе се остаци утврђења приближно квадратне основе, са странама дугим око 35 м. Бедеми са ескарпним проширењем, ширине око 3 м, грађени су ломљеним притесаним каменом који је везиван јаким кречним малтером. Јужни бедем сачувао се до висине 6--7 м, док очувана висина код осталих бедема не прелази 3 м. Једина кула, тзв. Војиновића кула, налази се на средишњем делу источног бедема. Квадратне је основе са странама дугим око 10 м и зидовима очуваним до 8 м. Грађена је притесаним каменом сложеним у редове. Улаз у кулу, окренут ка унутрашњем делу утврђења, налазио се у висини прве етаже и до њега се стизало дрвеним степеништем. Садашњи улаз у приземљу накнадно је пробијен. Утврђење са Војновића кулом није истраживано. Сматра се да је подигнито на прелазу из ХIV у XV в., као утврђени дворац. Обновљено је или дограђено у време турске владавине.

М. Поповић

У епици се јавља са атрибуцијом: град (бијели, лијепи), мало мјесто, мали итд. У песмама се за В. везују Војиновићи (нпр. Женидба Душанова -- Вук II, 29; или Маргита дјевојка и Рајко војвода -- Вук III, 10), иако у то време они нису имали поседе у том крају који је био у власти Бранковића. Помиње се у контексту боја на Косову 1389 (Вук САНУ II, 30), битке на Височици 1796 (Вук IV, 31) и на Крусима исте године (Вук IV, 11; Пјеванија, 170), буне босанских Турака под Хусеин-пашом Градашчевићем, Змајем од Босне, 1831 (Пјеванија, 62), похода Омер-паше Латаса на Црну Гору 1852--1853 (Вук VIII, 73) и сл.

М. Детелић

Грађен између 1823. и 1833, а освећен 1834, храм је подигнут у источном делу вароши, у такозваној Горњој мали, на имању Уроша Аврамовића, који га је за ту намену завештао 1810. Сазидан је на основу дозволе коју су Срби добили од власти предочавањем ту закопаних утвари, као доказ о постојању старијег храма. Изградњу свода финансирао је манастир Девич.

Црква је зидана од тесаног камена, као једнобродна грађевина подужне основе. Унутрашњост храма чине олтар с полукружном апсидом, пространи наос и припрата с дрвеном галеријом. Црква је са западне стране и делом северне и јужне фасаде имала отворени трем с лучним пролазима. Просторна једноставност, кровни покривач у облику двосливног крова, полуобличасти свод, као и делимична укопаност у земљу, својства су многих храмова грађених у XIX в. у границама Османског царства. Црква је у два наврата, 1999. и 2004, паљена и демолирана, а радови на њеној санацији и реконструкцији изведени су 2006.

Храм добија иконостас 1846, када га осликава дебарски зограф Дичо Крстевич из села Тресонче, док су бочне двери дело Блаже Дамјановића из истог места. О спаљеној фреско-декорацији 2004. зна се једино да ју је извео зограф Блажа Дамјановић 1871, о чему је сведочио натпис на греди галерије. Иконостас се састојао од реда престоних икона с царским и бочним дверима, зоне апостолског реда и реда икона Великих празника, као и сликаног Распећа на врху. Све иконе са ове олтарске преграде, укључујући и икону Вазнесења Св. пророка Илије Аврама Дичовог из 1876, пренете су у цркву манастира Бањске, тако да се данас у вичитрнском храму налази само њена дрвена конструкција.

И. Женарју

ЛИТЕРАТУРА: А. Урошевић, „Вучитрн, антропогеографска монографија", ГСНД, 1938, 19; А. Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бг 1950; Е. Чершков, Римљани на Косову и Метохији, Бг 1969; И. Здравковић, Средњовековни градови и дворци на Косову, Бг 1975; Е. Челебија, Путопис, Сар. 1979; А. Јевтић (ур.), Задужбине Косова: Споменици и знамења српског народа, Призрен--Бг 1987; О. Николић, „Црква св. Илије у Вучитрну", Обележја, 1993, 1, 2, 3; Споменичко наслеђе Србије, Бг 1998; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; В. Ivanišević, P. Špehar, „Еarly Byzantine Finds from Čečan and Gornji Streoc (Кosovo)", Starinar, 2005, 55 (2006); М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Цветковски, „Иконите на Дичо зограф од црквата Св. Стефан во манастирот Бањска (Косово)", Живописот на Дичо Зограф и Аврам Дичов; студии и прилози, Струга 2010; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010; И. Женарју, „Црква Светог Илије у Вучитрну", Баштина, 2012, 33.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)