ВЛАСИ

ВЛАСИ, старобалканска етничка заједница, тј. романско и романизовано становништво опстало у планинским пределима после досељавања Словена. Познати су под именима: Аромуни, Аромани, Цинцари, Румуни, Ћићи, Истарски Власи, Истрио-Румуни, Моровласи, Морлаци, Каравласи, Куцовласи, Карагуни, Карагани, Саракачани, Црновунци, Каравунци, Каракачани, Мегленски Власи, Фаршериоти, Ашани, Арванитовласи. Име В. се изводи од имена једног келтског племена које су Римљани називали Valacae, а Германи Walhos, Walch. Словени су именом Влах означавали све Романе, романизоване Илире, Трачане и друге етничке заједнице романског порекла или језика, које су затекли на Балканском полуострву. Сви ови називи се обједињују именима В., Цинцари, Аромуни. Мисли се да су романизовани и грцизирани потомци старих балканских народа, односно некадашњих римских колона. У Србији живе у Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском округу. Деле се на четири групе: Царани (Кладово, Неготин, Зајечар), Унгурјани (Хомоље, Браничево, Млава), Мунћани (слив Поречке и Црне реке) и Буфани (Мајданпек). Говоре влашким језиком који се разликује од румунског. В. су се, под овим именом, у мањим групама одржали у Србији, Румунији, Грчкој, Македонији, Бугарској, Албанији, Херцеговини, Далмацији и Истри. Центар влашког формирања биле су планинске области централног и југозападног дела Балканског полуострва. У X в. једна њихова група живела је на планини Пинду, у Тесалији, Епиру и Македонији. Друга њихова група се налазила по планинама Балканског полуострва, између Црног и Јадранског мора, затим у континенталној Далмацији и по неким градовима у Јадранском приморју. Током XIII и XIV в., као професионални сточари, доспели су са својим стадима далеко на север, све до карпатског планинског лука. Преко лета су изгонили стада на планине, а зими су са стадима боравили у нижим и питомијим пределима. Њихове обавезе и кретања били су регулисани обичајним правом, а често и законским прописима (Законик цара Душана, Закон Влаха манастира Милешеве, Закон Цетинских Влаха). Били су обавезни да надокнаде „травнину", чувају стоку дотичног господара и обављају „работе" друге врсте, али и да плаћају одређене дажбине. У турском периоду, услед потреба за месом, В. су, као сточари, чак са одређеним правима, укључивани у привредни живот балканског дела Отоманског царства. Током XV в. већ постоје и стална влашка села. Међутим, потреси и кризе које су захватиле Турско царство од XVII до XIX в. довеле су и до прогона В. сточара. Најсуровији су били прогони Али паше Јањинског (1744--1822) који је 1788. и 1803. разорио њихову матицу на планини Пинду и растерао их на разне стране. Напуштајући матицу, многе влашке породице кренуле су на север и доспеле у разне пределе Балканског полуострва. Један део и даље остаје веран номадском начину живота, а неки напуштају сточарство, баве се печалбом и улазе у градске центре где убрзо образују влашко-цинцарски слој становништва. Све више су се изједначавали са живљем у чију су средину дошли. У градским срединама бавили су се занатима и трговином, те се развили у угледан слој градског становништва. Традиционално станиште В. сточара преко лета на планинама представљао је шатор од пустине (ваљана вуна, врста филца) или колиба направљена од прућа и грања, покривена сеном. Основну храну чинили су млеко и млечни производи, а остале намирнице набављане су од земљорадника куповином или трампом.

Одећа В. сточара била је од сукна природне боје вуне. Хаљеци од платна нису били у употреби. Носили су дужу „аљину" са рукавима, а преко ње капут без рукава, набран у струку и дуг до колена, на ногама чарапе од вуне и опанке од пресне коже. Саставни део одеће представљао је и појас од вунене пређе, црвене боје. Главу су покривали плитком капом. Пастирска кабаница са капуљачом носила се као огртач. Слична мушкој, била је и женска ношња, у којој је посебан значај имала кецеља од вуне украшена гајтанима. Патријархална задружна породица представљала је основну друштвену заједницу. Породице су се груписале у родовске групе. Родовска група на чијем се челу налазио старешина -- челник или ћехаја (у Македонији) -- обухватала је од 20 до 200 породица. Челник је био неограничени господар са великим овлашћењима. Управљао је групом која је могла имати стадо и до 10.000 оваца, плаћао порез, царине, старао се о продаји производа, бринуо о свим пословима. Језик В. формирао се на латинској или грчкој основи, уз доста словенских и албанских елемената. С обзиром на одвојени развој појединих група, настало је више дијалеката. По правилу, поред свог говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе. У југоисточним областима Балканског полуострва прихватили су грчки као основни језик. Развили су све облике усмене народне књижевности: лирске и епске песме, баладе, пословице, загонетке и приповетке. У овом стваралаштву нема прича о фантастичним бићима и догађајима. Углавном се говори о трговцима и занатлијама, богаћењу и стицању друштвеног угледа.

Петар Влаховић

Назив Влах/Власи присутан је у свим савременим словенским језицима и односи се на припадника романске народности: пољ. Wlosi: Италијани; слов. Lah: Италијан; укр. Волох: Румун; срп. и буг. Влах: становник Влашке, Румуније. У средњем веку назив се користи и као етничка и као социјална одредница. Срби су још у XIII в. називали В. све становништво приморских градова -- Латине, укључујући и Дубровчане, да би у XIV в. В. називали сточаре уопште, супротно Србима који су земљорадници. Поред уобичајеног назива Влах, рано се помињу Мавровласи: по Барском родослову Moroulachi су што и Nigri Latini, односно Романи (краће Morlacco/Morlachi).

Велике скупине в. биле су груписане у раном средњем веку у Тесалији, са ослонцем на планине Пинд и Грамос, у Бугарској око Родопа и Старе планине (Балкан, Хемус) и у Румунији. Нашавши се у словенском окружењу, прекинули су контакте са центрима античке цивилизације, што је утицало на њихово културно и привредно заостајање. Ове романизоване скупине одржале су се на Балканском полуострву до краја XX в., а њихово присуство у северној и средњој Грчкој бележе византијски извори од X в. У српским изворима срећу се од времена Стефана Немање, када он оснивачком повељом Хиландару прилаже и 170 в. Основно занимање било им је сточарство. Обавезе в. као зависног становништва први пут су регулисане „Законом Светог Симеона и Светог Саве", а у Светостефанској хрисовуљи је садржан „Закон Влахом". В. на бањском властелинству били су дужни да дају мали десетак, једну овцу са јагњетом и једну јалову на 50 оваца. Ове основне обавезе биле су сличне на свим властелинствима.

У дипломатичкој грађи разликују се две основне социјалне категорије в.: војници и ћелатори. У Светоарханђеловској хрисовуљи издвајају се и поклоници који представљају катунску аристократију и сами одређују десетак. Војници и ћелатори чувају манастирску стоку, војници носе со и сир и дају црвени покоров, а ћелатори прерађују манастирску вуну. Положај ћелатора је био тежи, па их поједини извори зову убоги в. Без обзира на разноврсне обавезе социјални статус в. био је повољнији у односу на земљорадничко становништво. Транспортна и пастирска служба омогућавала им је новчану зараду, а војничка им је гарантовала личну слободу и способност одбране. Српско друштво је било свесно ове разлике па је настојало да спречи прелазак земљорадника у сточаре (в.), посебно у категорију војника. Ако би се то ипак десило, земљорадник је добијао статус ћелатора, а не војника.

В. живе у катунима, на чијем челу стоје катунари и примићури. На челу веће скупине в. стајао је кнез којег је постављао владар, али и господар великог властелинства. Катун као пореска јединица увек броји 50 клетишта (кућа), а обавеза давања две овце и две јагњеће коже на годиште једнака је на свим властелинствима. Пастирске дужности није извршавао цео катун него пастири уз материјалну надокнаду „месечину" и „белег". Месечина је месечно издржавање пастира у храни, одећи и обући, те плати од једне перпере за Ускрс. Овчари су на име белега добијали једну овцу са јагњетом, а кобилари су на Ускрс добијали пет перпера на име белега. Пастири у залеђу Дубровника добијали су једну перперу за чување два коња, али нису добијали храну, одећу и обућу. Немарно чување стоке је подразумевало надокнаду штете власнику од стране пастира. Законски споменици српског средњег века в. посматрају као социјалну, а не етничку категорију. Из пописа в. у повељама види се да је процес србизације код пописаних катуна скоро завршен. Велике скупине в. су живеле на простору данашње Херцеговине и Црне Горе. Посебно се истичу скупине Доњих Влаха и у Полимљу скупина Милешевских Влаха. По доласку Турака на овим просторима доћи ће до спајања влашких катуна и земљорадничких насеља, те стварања племена.

В. сточари представљају, поред раје, другу основну друштвену групу која се након османских освајања формирала у српском друштву. Турски извори из друге половине XV и прве половине XVI в. в. називају искључиво Србе сточаре који су имали посебан фискални статус у оквиру Османског царства, стечен вршењем војне службе. Влашки статус је свој пуни облик добио у граничним областима, где су в. војници били значајан елеменат како за даљa освајања тако и за одбрану освојених територија.

Подимни дукат (филурија), основна пореска обавеза становништва које је уживало влашки статус, плаћана је по кући. Своје обавезе чувања границе и важних путева в. су обављали по начелу једно домаћинство -- једна филурија -- један човек за војничку службу, али су у случају потребе у војску могле бити позване све мушке главе. Поред филурије в. су давали и одређени износ у новцу као еквивалент за вредност једног овна. Катун је давао чергу, два овна, два круга сира, два конопца и три улара (односно еквивалент у новцу). Такође су плаћали глобу за ситне преступе, коју је уживао санџак-бег, а на пет кућа један мушки члан домаћинства је одлазиo у војну службу („петница"), а катун је давао и слугу („коморница") за санџак-бега. Дажбине су плаћане о Божићу и Ђурђевдану. В. нису плаћали младарину и овчарину, а такође су били ослобођени бројних „работа". Влашки статус могао се стећи и обављањем службе која је била од посебног значаја за државу, па су тако в. Драчевице стекли тај статус радећи у соланама у Грбљу.

Неколико породица, углавном једно или два села, билo je под непосредном влашћу примићура, а овај је опет био одговоран кнезу, који је био врховни старешина в. у својој кнежини. Функције кнеза и примићура биле су наследне. Дужности примићура састојале су се од испомоћи при сакупљању пореза, штићењу и чувању поверене им територије, старању о кретању становништва и посебно спречавању исељавања, те од учествовања у војним походима. Заузврат, они су били ослобођени дажбина на тзв. примићурским баштинама. Кнезови су имали истоветне обавезе као и примићури, уз једну допунску -- да јемче за примићуре, а уживали су тимаре или кнежинске баштине које су такође биле ослобођене дажбина. Припадала им је и десетина од новчаних глоба које је убирао санџак-бег. У Смедеревском санџаку 1476. убележен је извесни Малога, Николин син, који је имао титулу врховног кнеза, што представља једини помен те институције у расположивим изворима.

Влашки статус укинут је 30-их година XVI в., али је 1540. та одлука ревидирана за становништво Видинског и Босанског санџака, као и за в. Драчевице. Укидање влашког стауса у осталим областима (Смедеревски, Зворнички санџак) покренуло је талас влашких миграција ка новим крајиштима, где је и даље било потребе за додатном војском, углавном у правцу Славоније.

Синиша Мишић; Ема Миљковић

Као етничка група, у време османске власти В. су делили судбину српског и осталих народа на Балкану. Стална последица ратова Хабзбуршке монархије и Османског царства биле су миграције становништва. После Великог бечког рата (1683--1699) и Прве велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690, становништво из јужних српских земаља насељава пограничне области Аустрије и Угарске. Заједно са њим у ове крајеве се досељавају и В. Процес досељавања В. наставио се и после наредног аустријско-турског рата 1716--1718. који је донео промене граница. Њиме је Аустрија добила области северне Србије, од ушћа Тимока до ушћа Дрине, тј. области у сливу Пека, Млаве и Велике Мораве, и крајеве северно од Западне Мораве. В. који после Пожаревачког мира 1718. насељавају ове области етнички су сродни Румунима, а В. у источној Србији и долазе углавном из неких делова данашње Румуније. Досељавање В. из Влашке и Молдавије у Србију наставило се током целог XVIII и XIX в. услед тешког положаја тамошњег сељаштва, угњетавања бољара и свештенства, глади, болести и устанака. Њихово ионако бедно стање још више се погоршало после доношења регуламенте 1832, због које В. у великом броју беже у Србију где је од 1833. сељак постао господар земље коју је обрађивао. Захваљујући православној вери, В. су се стапали са Србима. По месту из којег су дошли В. се деле на Унгурјане (из Ердеља) и Царане (из Влашке и Молдавије). Унгурјани су насељени углавном у области Браничева и Звижда, а већином су се бавили земљорадњом. Царани су населили области око Тимока и Црне реке. Досељавање В. у Србију кнеза Милоша Обреновића (1815--1839) примано је благонаклоно од српских власти које су тежиле да населе и бројчано ојачају земљу. То је доводило и до сукоба са кнежевима Влашке и Молдавије. Кнез Милош није правио разлику између Срба и В. у погледу њихових права и обавеза према држави. Према попису становништва из 1834. у Кнежевини Србији је од 698.624 становника 20.000 отпадало на В. и влашке „беле" Цигане. Међу досељеницима нису били само В. по пореклу. Међу њима је било и оних чији су преци били Срби и који су, бежећи од Турака, пребегли у Румунију и источни Банат, где су се постепено румунизовали. То доказује чињеница да је цело влашко становништво у Србији у XIX и XX в. упражњавало православне обичаје, укључујући крсну славу као аутентични српски обичај, неговало косовски мит и предања о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу.

На почетку XX в. В. су чинили најбројније несрпско становништво у Србији. На основу пописа из 1900, којим је пописано становништво на основу језика који је говорило, у Србији је живело 122.429 В., односно 63% укупног броја несрпских становника. В. се у XX в. први пут јављају као посебна етничка категорија у попису из 1948, када су у Браничевском округу пописана 44.763 становника који су се изјаснили као В., што је чинило 16% становништва. Уједно, тада је званично пописан највећи број В. у Југославији. У следећем попису 1953. тај број је у истом округу опао на 9.886, да би у пописима 1961, 1971. и 1981. та категорија изостала, вероватно зато што су се становници раније изјашњавани као В. изјаснили као Срби или Југословени. Према попису из 1991. број В. у Браничевском округу износио је 6.383, да би у попису из 2002. забележио значајан скок и износио 14.083 становника.

Мирјана Маринковић

Срби у Војној крајини у Славонији и Хрватској у XVI и XVII в. обично су у службеној преписци аустријских крајишких заповедника називани Власима, јер су приликом насељавања, наступајући као политичка заједница (communitas Valachorum), тражили да добију влашке повластице, сличне онима које су пре сеобе имали на крајиштима у турским пограничним санџацима. Тамо су имали влашки статус и нису били подређени спахијама, него су уживали пореске олакшице, вршили војну службу и имали право на самоуправу са кнезовима на челу. Назив Влах за српске крајишнике дубоко се укоренио у Војној крајини, па је унет и у писане повластице, које је владар 1630. доделио Србима у Вараждинском генералату (Statuta Valachorum).

Римокатолички црквени достојанственици, који су били заинтересовани за то да православне, српске досељенике поунијате, такође су их називали Власима, али су, прецизности ради, обично наводили и њихову етничку и верску припадност. Тако је, на пример, бискуп босански и коадјутор загребачког бискупа И. Т. Мрнавић у извештају упућеном из Загреба у Рим 15. I 1633. навео да се на територију Загребачке бискупије доселило „quaranta millia anime scismatiche di natione serviana, chiamati comunemente Vallacchi". Назив Власи био је поближе одређен појмом Рашани или Сервиани у латинским језиком писаним списима неколико загребачких бискупа у XVII в., па је тако бискуп Александар Микулић у једном свом акту крајишке Србе назвао „хришћанима грчког обреда, Рашанима обично званим Власи". Владике Марчанске епископије, који су били верске старешине српских крајишника, називали су себе епископ Србљем (Василије Предојевић, Сава Станиславић) или епискуп Србски синов (Гаврило Мијакић), док су их други понекад називали влашким епископима, јер је појам влашки често коришћен као синоним за православни. Такође, постоје извори који потврђују да су православни крајишници сами себе уобичајено сматрали и називали Србима или српским синовима. Тако су угледне српске војводе Иван и Никола Пеашиновић, као сведоци у једном судском спору, изјавиле 1610. да њихов исказ може потврдити хиљаду vitezov Serbskih sinov. Њихово сведочење и бројни други извори не остављају простор за оспоравање припадности такозваних Влаха у Војној крајини у Хрватској и Славонији српском етничком корпусу, што се понекад дешавало у историографским и публицистичким текстовима, али не из научних, него ненаучних побуда.

У приморском делу Карловачког генералата постојала је једна невелика скупина крајишника, која је у изворима називана Власи -- католици или Власи -- Крмпоћани, који данас припадају хрватском етничком корпусу. Они су се прво доселили у Лич и током XVII в. населили у крајевима између Лединица и Сења, понајвише у Светом Јакову. У једној судској исправи из 1681. њихов кнез и свештеник тврдили су да су они Rasciani, односно Срби, премда су били римокатолици. Према неким ауторима, они су покатоличени непосредно по насељавању у Војној крајини. У прилог томе говори и писмо загребачког бискупа Бенедикта Винковића од 3. II 1639, у којем тврди да унијаћење српских досељеника није било делотворно и да је боље резултате показало њихово превођење на римски обред. Написао је да је тако учињено „у сењској дијецези у Личу и Драги Винодолској, где су слични Власи... напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, примили и до данас задржали римски обред и себе више не називају Власима, него Хрватима".

Војин С. Дабић

В. у Србији су успели да у знатној мери сачувају своје обреде и обичаје, песме и игре, народне музичке инструменте, као и специфичан стил извођења традиционалне музике. Из њихове фолклорне баштине и данас се могу забележити песме годишњег циклуса (коледарске, додолске, седељачке), песме животног циклуса (успаванке, дечје песме, обредне и обичајне свадбене песме, тужбалице, песме за испраћај покојника), али и баладе које се изводе уз пратњу виолине (митолошке, историјске, породичне), љубавне песме и песме уз игру. Већина љубавних песама има модалну структуру и богато орнаментисану мелодијску линију, са специфичним тремоландом, као препознатљивим морфолошким елементом влашке традиционалне музике. Певају их најчешће жене у један глас -- унисоно. Овај стил извођења јавља се и у инструменталној музици влашких фрулаша. Осим фруле, као једног од најомиљенијих инструмената, јављају се и други пастирски инструменти: двојнице (свирала архаичног типа направљена у једном комаду багремовог дрвета), караба (архаична свирала са шест рупица начињена од зове), рикало (пастирска труба од дрвета или липове коре, дугачка и до три метра), дудуљејш (свирала којом су девојке дозивале момке), влашке гајде, виолина, виола и бубањ.

Већина влашких народних игара изводи се у колу, а играчи се, готово увек, држе за појас. Жене у колу имају већу слободу кретања (окретање, врћење), док мушкарци телом изводе дискретније покрете усклађене са корацима игре. Влашке игре се одликују ситним корацима, снажним ударањем ноге о под („ропота"), збијеним држањем играча који играју врло дуго, напето и егзалтирано. Мелодије влашких кола су обично богато орнаментисане (предудар, пралтрилер, трилер) и лако се могу препознати по специфичном тремоланду. Изводе се претежно у бржем (живахном) темпу, у дистрибутивном ритмичком систему (2/4 такту), ређе у аксак ритму (7/16 2+2+3; 5/8 + 7/8). Обредно коло се игра око ватре, на гробљу, као и током ритуала „Русаље" (празник Духови, Тројица) посвећеног мртвима. Веровало се да поједине жене, које током ритуалне игре „Русаље" падају у транс, имају моћ да покојницима преносе поруке и жеље од њихових живих рођака. Међу омиљеним влашким играма треба истаћи Влахињу (нова и стара, полак Влахиња, полувлашка, каравлашка и др.) и кокоњеште, са много варијаната и варијација. Поједине влашке игре задржале су румунска имена (батрна коло -- старинско коло, јепура -- зец, препишор -- на нози), док су другe сачувалe влашка локална обележја појединих села: оштрељка (по Оштрељу), оснићанка (по Оснићу), брестовљана (по Брестовцу).

Иако је у другој половини XX в. дошло и до појава акултурације, првенствено међуутицаја са српском културом, влашка традиционална музика сачувала је своја основна обележја која и данас указују на заједничке функционалне, структуралне, тематске и стилске особености са традиционалном музиком Румуна из Румуније (Баната, Ердеља и Олтеније) и Војводине.

Нице Фрациле

ИЗВОРИ: Р. Лопашић, Споменици хрватске Крајине, I--III, 1884--1889; М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима (1622--1644), I, Бг 1986; A. Девић, „Списи генералних сједница Конгрегације за ширење вјере у XVII ст.", Фонтес. Извори за хрватску пивијест, 1999, 5.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја, Н. Сад 1909; Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, I, Бг 1922; В. Радовановић, Горња и Доња Белица у Струшком Дримколу, Бг 1936; М. Динић, „Дубровачка средњовековна караванска трговина", ЈИЧ, 1937, 3; Д. Поповић, О Цинцарима, Бг 1937; Б. Ђурђев, „Нешто о влашким старјешинама под турском управом", ГЗМС, 1940, 52; Б. П. Сучевић, „Развитак „Влашких права" у Вараждинском генералату", ХЗ, 1953, VI; Ј. Ф. Трифуноски, Варошица Крушево, Бг 1957; М. Васић, „Кнежине и кнезови тимарлије у зворничком санџаку у 16. вијеку", ГДИБиХ, 1959, 10; К. Јиречек, „Власи и Мавровласи у дубровачким споменицима", у: Зборник Константина Јиречека, I, Бг 1959; Ј. Ф. Трифуноски, Цинцари у Овчепољској котлини, Бг 1959; М. Филиповић (ур.), Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961.г, Сар. 1963; С. Новаковић, Село, Бг 1965; М. Благојевић, „Средњовековни забел", ИЧ, 1965, 14--15; М. Благојевић, „Планине и пашњаци у средњовековној Србији", ИГ, 1966, 2--3; И. Божић, „Катуни Црне Горе", ЗФФБ, 1968, 10/1; Ј. Ф. Трифуноски, Die Aromunen in Mazedonien, Bg 1971; О. Младеновић, Коло у јужних Словена, Бг 1973; D. Antonijević, Tradition and Innovation at Tzintzars in Ovče polje in the Socialist Republic of Macedonia, Bg 1974; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459--1683, Бг 1974; М. Благојевић, Закон Светога Симеона и Светога Саве, Сава Немањић -- Свети Сава, историја и предање, Бг 1979; Д. О. Големовић, „Инструментална традиција Влаха (прилог етномузиколошком проучавању подручја акумулације ХЕ Ђердап II)", Развитак, За, 1983, 4--5; Н. Филиповић, „Исламизација Влаха у Босни и Херцеговини у XV и XVI вијеку", Радови, 1983, 73; П. Влаховић, Народи и етничке заједнице света, Бг 1984; Б. Ђурђев, „О насељавању Влаха -- сточара у сјеверну Србију у другој половини 15. вијека", ГДИБиХ, 1984, 35; Ђ. Петровић, „Попис Влаха Пљешчевића из 1371. године", Ономатолошки прилози, 1986, 8; Д. Девић, Народна музика Црноречја у светлости етногенетских процеса, Бг 1990; Д. О. Големовић, „Народна музика ђердапских Влаха", у: Народне игре Србије: грађа, 2, Бг 1992; С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Бг 1996; Ђ. Тошић, „О влашкој скупини Вранеши у нахији Љубовића", Милешевски записи, 1996, 2; В. С. Дабић, Војна крајина. Карловачки генералат (1530--1746), Бг 2000; М. Недељковић, Лексикон народа света, Човечанство 2000, Бг 2001; Н. Фрациле, „Промене стила и репертоара у инструменталној музици Срба, Влаха и Румуна у Србији", НЗ, 2001, 18; З. Куделић, „Повијест гркокатоличке Марчанске бискупије („бискупије Влаха") загребачког бискупа Петра Петретића из 1662. године", Повијесни прилози, 2003, 25; Е. Миљковић Бојанић, Смедеревски санџак 1476--1560. Земља. Насеља. Становништво, Бг 2004; Ђ. Тошић, „Прилог проучавању Доњих влаха у источној Херцеговини", ЗИБиХ, 2004, 4; „Херцеговачка породица Милорадовић", Ћоровићеви сусрети, Гацко 2004; М. Благојевић, „Влашки кнезови, примићури и челници у држави Немањића и Котроманића", Споменица Милана Васића, Бл 2005; В. С. Дабић, „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији", Зборник САНУ о Србима у Хрватској, 2007, 6; М. Антоновић, „Власи у грчким областима Душановог царства", Н. Ђокић, „Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије у 18. веку", Е. Миљковић, „Власи у домаћој историографији (1960--2010)", „Власи у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века", С. Мишић, „Законске одредбе о власима у повељама Немањића", М. Ђорђевић, „Власи у Хомољу", Н. Ђокић, О. Думић, „Етнички састав становништва на простору данашње Браничевске епархије у XVIII веку", М. Вушковић, „Прилог проучавању живота влашког становништва у Пожаревачкој нахији током прве владе кнеза Милоша Обреновића (1815--1839)", Е. Мирковић, „Власи у пописима двадесетог века у Браничевском округу", БГ, 2010, 7.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)