ВЛАДИМИР

ВЛАДИМИР, кнез Дукље (?, друга половина X в. -- Преспа, 22. V 1016). У предању блажени краљ В. и Св. Јован В. Његову биографију могуће је реконструисати у извесном броју детаља, највише на основу тзв. Летописа попа Дукљанина (познатог и као Барски родослов), тј. Gesta Regum Sclavorum, списа анонимног аутора који је обилно користио несачувано житије (liber gestorum) блаженог В., настало, вероватно, крајем XI в., као и Кратке историје византијског историчара Јована Скилице, настале последње четвртине истог столећа. Међутим, мало је података који се могу потврдити другим независним извором. Према Летопису попа Дукљанина В. је био син Петрислава, владара Зете, вероватно истоветног с Петром, архонтом Дукље, иначе познатом по једном владарском печату византијског обрасца. Према истом извору, В. је био брат од стрица „краља" Доброслава, односно Стефана Војислава, каснијег кнеза Дукље, пореклом од српских кнежева Травуније. Почетак његове владе пао је у време ширења Бугарског царства под Самуилом на области залеђа јужног Јадрана. Око 998. Самуило је освојио Дукљу, заробио В. и заточио га у свом двору на Преспи (другачија релативна хронологија датира догађаје у 1009/10). Према Летопису попа Дукљанина у „краља" В. заљубила се Косара, кћи цара Самуила, и измолила оца да је уда за њега, а Самуило је потом В. вратио на престо и поставио за намесника у драчкој области. Повест о В. и Косари у Летопису попа Дукљанина у неким тачкама слична је причи о Ашоту Тарониту, заробљеном византијском војсковођи који је постао Самуилов зет и намесник у Драчу, и Мирослави, Самуиловој кћери, из списа Јована Скилице, који доноси и податак да је В. био Самуилов зет по кћери. Додатну забуну уноси једна допуна деволског епископа Михаила у тексту Скилице, по којој је В. био Самуилов зет по кћери Теодорити. Одатле се у литератури и Теодора јавља као друго име Владимирове супруге. После Самуиловог похода у Далмацију, који је обухватио и Рашку и Босну, В. је вероватно проширио власт и на Рашку, Травунију и Захумље, одакле се у спису Скилице појављује као владар „Трибалије и оближњих области Србије". В. се држао изван византијско-бугарских сукоба за живота Самуила и његовог сина Гаврила Радомира, а његов је значај порастао када се нови цар Јован Владислав окренуо поновном освајању Драча и на превару га убио на свом двору у Преспи 22. V 1016, без обзира на своју заклетву и јемства бугарског патријарха. В. се приписује један од гробова у наосу базилике Св. Ахилија на острву у Малој Преспи, седишту бугарске патријаршије. Косара је 1018. пренела његове мошти и сахранила их у манастирској цркви Св. Марије, где је био његов двор, тамо се замонашила и по смрти сахрањена. Беатификација „краља" В. и појава његовог житија у вези су са постанком Дукљанског краљевства (1075) и Барске надбискупије (1089). Обласни владар Карло Топија обновио је 1381. манастир Св. Јована (Шин Ђон) у околини Елбасана, где је сместио кивот са светитељевим моштима. Његов култ добио је на значају у доба устанака против власти Турака крајем XVII в., из 1694. датира једно његово легендарно житије које је написао Козма, високи свештеник Охридске архиепископије. Мошти се од 1995. налазе у Тирани, а крст, који је по предању В. послао Јован Владислав, чува породица Андровић у околини Бара.

ЛИТЕРАТУРА: С. Пириватрић, Самуилова држава, Бг 1997; „Дукља, Бугарска и Византија на јужном Јадрану крајем X и почетком XI века", у: България и Сърбия в контекста на византийската цивилизация, София 2005; Т. Живковић, Портрети српских владара, Бг 2006; Gesta Regum Sclavorum, II, Бг 2009.

С. Пириватрић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)