ВУКИЋЕВИЋ, Велимир Веља

ВУКИЋЕВИЋ, Велимир Веља, политичар, министар, председник владе (Опариће, Левачки срез, 11. VII 1871 -- Београд, 27. XI 1930). Филозофски факултет завршио на Великој школи у Београду 1893. Радио је као наставник у Шапцу и Београду, школски надзорник у Смедереву, професор на учитељској школи у Јагодини и гимназији у Пироту. За народног посланика, на листи Народне радикалне странке, први пут је изабран 1906. у Пиротском срезу, који га је потом бирао и на свим наредним скупштинским изборима у Краљевини Србији и Краљевини СХС/Југославији. Крајем I светског рата припадао је групи тзв. радикалских дисидената, незадовољних политиком страначког вођства, али се после рата приближио партијском шефу Николи Пашићу, који му је давао министарски портфељ у више својих влада. Био је министар грађевина (24. XII 1921 -- 16. XII 1922), министар пошта и телеграфа (16. XII 1922 -- 27. VII 1924; 6. XI 1924 -- 18. VII 1925) и министар просвете од 18. VII 1925. до 17. XI 1925, када је дао оставку. У то време је поново био у опозицији према Н. Пашићу, предводећи групу „дворских радикала", који су под видом борбе против корупције покушавали да руше ауторитет првог човека странке и његових најближих сарадника, окупљених у Главном одбору. Ка страначким врховима се успео тек после смрти Н. Пашића (децембар 1926), у процесу слабљења Радикалне странке, а уз помоћ Двора и самог краља Александра, који га је сматрао једним од својих поверљивијих људи. У околностима снажења краљеве политичке моћи и све израженије кризе парламентаризма именован је најпре за министра просвете (1. II 1927 -- 17. IV 1927), а потом и за председника владе (17. IV 1927 -- 23. II 1928), с тим што је од почетка председничког мандата до 15. I 1928. истовремено био и министар унутрашњих дела. Почетак рада те владе био је обележен још једним парламентарним преседаном. Чим је образована, краљевим указом је добила овлашћење да одложи скупштинске седнице до 1. августа. Убрзо потом, 15. јуна, Народна скупштина је распуштена, а влади је поверено расписивање и спровођење нових избора. Под таквом претњом демократској пракси спроведени су у септембру 1927. парламентарни избори, праћени притисцима полицијског апарата и јавним претњама које је председник владе упућивао политичким противницима. Заклањајући се све време иза Александра Карађорђевића, он се и у образложењу захтева за распуштање скупштине први пут потписао формулацијом „Вашег Величанства покорни слуга", а у расписима подручним органима власти тражио заштиту краљеве личности у изборној кампањи. Његова група партијских присталица, названа „владиним радикалима", ојачала је наспрам „пашићеваца" из Главног одбора, али је драматично слабљење Радикалне странке поткопавало и темеље парламентаризма. Порасту политичке напетости допринео је поновни председнички мандат В. (23. II -- 27. VII 1928), утичући поврх тога на продубљивање српско-хрватског спора око државног уређења, доведеног до врхунца скупштинским атентатом, односно пуцњевима на посланике ХСС у јуну 1928. Настојећи да смири политичке страсти, краљ Александар је тада донео одлуку о смени непопуларног председника владе, послатог у политичку пензију.

ИЗВОР: С. Прибићевић, Диктатура краља Александра, Бг 1953.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929--1935, Бг 1969; Б. Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији (1919--1929), Бг 1979; Д. Мрђеновић (прир.), Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835--1941), Бг 1988; Г. С. Кривокапић Јовић, Оклоп без витеза. О социјалним основама и организационој структури Народне радикалне странке у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1918--1929), Бг 2002.

М. Радојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)