ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ

ВОЈНЕ БОЛНИЦЕ, специјалне здравствене установе за стационарно лечење војних лица (у неким земљама и чланова њихових породица), запослених у војсци и цивилног становништва. Најчешће се деле на мирнодопске (сталне и привремене) и ратне (непокретне у позадини и покретне или пољске, привремене на војишту). Прве в. б. основане на тлу данашње Србије нису биле српске или нису биле на тлу Србије тог доба (Римска в. б. и Аустријска в. б. у Београду, Земунска в. б.). У Србији почињу да се формирају тек у XIX в. До тада, војници су лечени у оближњим кућама, ретким преосталим манастирским болницама, а најчешће код своје куће. У време српских устанака војници су лечени најчешће у кућама, а имућнији су ишли у иностранство. У време устаничких борби за Београд постојала је на Ташмајдану устаничка болница која је била у пећини и вероватно је функционисала само као прихватилиште, завојиште и складиште, али постоји запис да се у њој лечио, годину и по дана, Хајдук-Вељков војник Ђорђе Топал-Петровић. Такође, било је више руских в. б. у периоду 1807--1812.

Хатишерифом из 1830. дато је право Србији да може формирати болнице, а то је и формално регулисано Сретењским уставом. Иако устав није признат, први војни лекари распоређени су исте 1835. и 1838. Вероватно је било в. б. и пре овог периода јер је формирање војске почело 1830. Уз дуги војни рок (шест година) и често обољевање, вероватно је постојао и неки вид њиховог стационарног збрињавања. Оне су настајале на основу тренутних потреба и усменим наређењем кнеза Милоша. Према писању Владана Ђорђевића, прве в. б. установљене су 1836. у Пожаревцу, Крагујевцу, Чачку и Београду. О њима практично нема никаквих података. За в. б. у Крагујевцу се наводи само да је поред реке Лепенице, а оскудни су подаци и за „шпитаљ солдачки" у Савамали у Београду. Иако су се звале болницама, данас се то не би могло рећи за њих и више су подсећале на стационаре, често само са негом болесника, без праве медицинске помоћи. Према извештајима Владана Ђорђевића, стање у тим болницама било је катастрофално. Биле су смештене у делу касарне (као у Београду) или у делу кафане (у Чачку). Практично без икаквог особља и неге, у ретким посетама доктор је давао лекове из своје торбе. Лечење у болницама није било компликовано и сводило се на две ствари: хлађење ледом и пуштање крви „помоћу пијавица или из жиле". В. б. су формиране као привремене (у миру и рату) и сталне. Привремених ратних в. б. формирано је много због честих ратова (Србија је водила шест ратова у периоду 1876--1918. и провела у рату 13 година или трећину тог времена). Привремене в. б. у миру формиране су због повећаног обољевања, најчешће од заразних болести (сифилис, дифтерија, колера). Нпр. 1923. било је 17 сталних и 21 привремена в. б. Поред в. б. у Београду, „сталне" в. б. су се одржавале краће или дуже време, а до данас су опстале само две, у Нишу и Новом Саду.

Београд. Солдатски шпитаљ у Сава-мали је прва српска в. б. која је испунила све критеријуме за једну болницу, укључујући сталног лекара. Основана је 1836. у полувазалној Србији, по наредби „Воено-Полицајне канцеларије" за потребе регрутације (била је предвиђена потребна телесна висина и тежина регрута, а по др Линденмајеру, скоро 40% регрута ослобађано је због неухрањености). Болница је имала две просторије, „jедну за смештај болесних војника, другу за лекара и момке који су му помагали". Солдатски шпитаљ убрзо је пресељен у део зграде касарне на Палилули (преко пута данашње Ботаничке баште).

Палилулска војна болница имала је у приземљу: две собе за „шугаве", собу за мртваце, купатило и седам магацинских просторија (за кревете, муницију, наоружање и др.), а на спрату: собу за официре, собу за послугу, собу за „внутрене болеснике" и собу за реконвалесценте. У болници су радили: један лекар, „два момка за послуживање и две слушкиње за прање и рад око мртваца". Др Карло Белони је био први управник болнице, постављен 1837. и становао је у болници. У болници са око 30 болесничких места, постојале су широке клупе, а у болесничким собама на миндерлуцима поређано је онолико сламњача колико је било болесника. Болесници су добијали расол уместо лимунаде а лекове је доносио лекар из прве београдске варошке апотеке браће Ивановића. Зиме 1837/38. избила је епидемија великих богиња и потом трбушног тифуса од којег је оболео и сâм Белони. На његов предлог, да би се заштитили здрави војници, болница је пресељена у зграду Варошког суда („на сред једне ливаде испод садашњег Зеленог венца"). У болници је било 60--80 болесних војника. Маја 1838. Белони је премештен у Крагујевац, а на месту управника заменио га је др Херман Мајнерт. Септембра 1838. Белони је враћен у Београд да би преселио болницу у Палилулску касарну, где је добио целу зграду. Шпитаљ је имао у приземљу девет соба, од којих су три биле одређене за саму болницу (купатило, соба за мртваце, магацин болнички), а осталих шест соба за нужне потребе смештаја других војничких ствари. На спрату се налазило девет соба, од којих су шест биле болесничке (две за „внутрене болеснике", једна за „спољашње болеснике", једна за „реконвалесценте", две за „шугаве", за укупно 50 болесника), а остале три за болничко особље (официре, шпитаљске слуге и др.). У исто време постојала је и болница турске низамске војске преко пута џамије Султана Мехмеда.

Године 1838. др Линденмајер је предао др Пацеку свој „Пројекат устројенија шпитаљског", али он није реализован. Указом од 1839. за првог начелника санитета гарнизонске војске Србије постављен је др Емерих Линденмајер, гардијски лекар у Крагујевцу, са основним задатком да уреди војну болницу где је одмах постављен аустријски подлекар Мориц Фидлер. Линденмајер је од 1845. био шеф и грађанског и војног санитета. На његов захтев, Главни штаб војске је 1839, незадовољан функционисањем дотадашње болнице, поднео захтев „попечитељству внутрених дела" за изградњу нове в. б. („Устројенија војеног шпитаља"). Захтев је нестао, али је поновљен 1842. Међутим, одлука о изградњи нове в. б. у Београду усвојена је тек 1844. и то одлуком књаза Александра Карађорђевића („Устројеније шпитаља централне војске"). Градња болнице је започета 1846, a завршена је 1848.

Палилулска болница преселила се у ову болницу на Цветном тргу, која је постепено прерасла у Дунавску сталну војну болницу са 150 болесничких кревета и два одељења: унутрашњим и спољашњим. Први управник ове болнице био је потпуковник др Јосиф Холец, а касније: др Димитрије Герасимовић, др Светозар Арсенијевић, др Роман Сондермајер, др Сима Карановић и др. Одлуком о оснивању ове в. б. означен је нови период у раду српског војног санитета, те се овај датум данас слави као Дан Војномедицинске академије у Београду. Због нараслих потреба била је неопходна нова болница. Одлука о зидању нове в. б. на западном Врачару донета је 1903, градња је започета 1904, а завршена 1909, после енергичног заузимања др Мике Марковића, др Герасимовића и др Сондермајера (→ Војна болница у Београду).

Крагујевац. Од 1830. у Крагујевцу је стационирана „Прва пешачка гвардија", а због честог обољевања војника, организован је 1832. војни „гвардејски шпитаљ". По наредби др Емериха Линденмајера формиран је „војени шпитаљ" и 1836. на левој обали Лепенице. О овим болницама не постоје никакви трагови јер су брзо затваране, пре свега због недостатка лекара. За болницу из 1836. само се наводи да је „стари шпитаљ, сниска, мрачна, рђаво вентилирана...у којој има малих соба са једним прозором и осам постеља", да је у њој радио магистар хирургије Антоније Славуј и да је надзорни лекар био др Карло Пацек. У Крагујевцу као другој (војној) престоници отворена је и новосаграђена в. б. 1840. Међутим, после одласка Врховне команде из Крагујевца и ова в. б. је убрзо запуштена. „Законом о устројенију министарства војеног" из 1864. предвиђена је стална в. б. у Крагујевцу и Београду. Новоизграђена болница „код Горњег парка" отворена је 1867. и убудуће је увек била попуњена кадровима. Често су у њој радили и лекари из цивилне болнице (хонорарно или мобилисани). Дошао је и први војни хирург Грк др Панајот Папакостопулос. У ово време публикују се и први приручници из војне медицине. Др Љубомир Радивојевић, шеф Окружне болнице, објављује 1867. „Поученије о видању рана и других повреда за потребе војника", а др Сава Петровић „Претварање и прикривање болести код војника" (1875). У Првом српско-турском рату 1876. формирана је и руска в. б. коју води др Студенски. Хирургијом се интензивно бави др Ленард Лонкијевић са др Стеваном Недоком, али прави преокрет настаје 1894, када је формирано хируршко одељење са др Лазаром Генчићем на челу. Њему у хируршком раду, између осталих, помажу и будући начелници санитета др Сима Карановић и др Ђока Владисављевић. Хирургијом се интензивно баве и др Слава Милисављевић и др Крста Драгомировић. Управници в. б. у ово време били су: др Ленард Лонткијевић (1867--1874), др Стеван Недок (1874--1876), др Алојз Кумер (1885--1886), др Милош Борисављевић (1888), др Сигисмонд Краков (1897--1898), др Светозар Арсенијевић (1899), др Лазар Генчић (1901), др Светислав-Слава Милисављевић (1910). У I светском рату болница је била претесна да прими све рањенике, а због великог броја оболелих од пегавог тифуса основана је и Прва резервна болница. Др Никола Велимировић, први управник ове болнице и његов наследник др Илија Коловић умрли су од пегавца 1915. У то време у Крагујевцу су боравиле и енглеска, шкотска, француска и руска мисија. Болница је евакуисана октобра 1915. и особље се укључило у рад српских болница. После пробоја Солунског фронта у Крагујевац је дошла Друга пољска хируршка болница као болница 2. армије. Између два рата управници в. б. су: др Живко Стоиловић и др Ђорђе Вулкан, а као хирурзи раде: др Александар Милановић, др Александар Атанасијевић и др Исаило Здравковић. В. б. од 1942. ради за потребе Недићевих снага. Управник је др Ђорђе Вулкан, а као хирурзи раде: др Боривоје Тимотијевић, др Милорад Јовановић и др Милутин Самуилов. Они раде у В. б. до њеног укидања, али 1944/45. бивају измештени на Грудно одељење цивилне болнице, а на хируршком одељењу в. б. ради др Мишић за потребе Шесте личке дивизије и Друге пролетерске бригаде. В. б. у Крагујевцу је укинута 1957.

Ниш. Најстарија српска в. б. која има јединствени континуитет формирана је одмах по ослобођењу Ниша јануара 1878. Наиме, војни санитет добио је у Нишу две велике зграде за болнице и смештај 600 болесника и 32 сале за смештај 1.200 болесника. На предлог Владана Ђорђевића, већ 10. I 1878. основана је Велика нишка в. б. код „Ћеле куле". Болница за 1.000 болесника и рањеника формирана је од затечених турских болница: Велике турске војне болнице на лесковачком друму, Варошке турске болнице крај „Ћеле куле" и Мале градске болнице „Ислахане". За првог управника постављен је начелник санитета др Владан Ђорђевић. Поред управника, у болници је радило још шест лекара: др Лаза Стевановић, др Јанко Сјенкиевић, др Димитрије Поповић, др Казимир Станишевски, др Ђорђе Димитријевић, др Мурел (турски заробљеник) и лекарски помоћник Роземберг. Ово је прва болница (Окружна је основана 1881) у Нишу који је имао 12.800 становника и ни једног лекара. В. б. је преузела и лечење становништва, али и едукацију санитетског кадра у војсци и грађанству (први течај Црвеног крста одржан је већ 1878). У Привременој В. б. у Пироту и В. б. у Нишу лечени су и заробљени Турци, који су после завршеног лечења враћани у Турску. После Владана Ђорђевића, управници ове в. б. до 1914. били су: др Лаза Стевановић (1878), др Јарослав Кужељ (1878), др Васа Брентовић (1879), др Јован Порубовић (1880), др Михајло-Мика Марковић (1880--1886), др Владислав Јасјевски (1886--1893), др Милош Борисављевић (1893--1900), др Војислав Стојновић (1901--1910), др Михаило Митровић (1913) и др Михаило Петровић (1913--1914). У периоду 1889--1897. изграђена су три нова објекта у кругу болнице код „Ћеле куле", болница на лесковачком путу и Ислахана су затворене. Др Михаило Петровић је отворио прво хируршко одељење (1897). Заслугом др Мике Марковића изграђен је 1906. први хируршки павиљон са рендгенолошким кабинетом, 1908. стоматолошки кабинет и, под патронатом и за потребе В. б., формирана је 7. VI 1900. прва превентивно-медицинска установа -- „Краљевски војни Пастеров завод у Нишу". У овој В. б. је отворено и прво одељење максило-фацијалне хирургије („Одељење за изломљене и повређене вилице") у којем је радио 1912--1914. др Атанасије Пуљо. Назив болнице је више пута мењан: Велика нишка в. б. (1878--1880), Стална нишка в. б. (1880--1894), Моравска стална в. б. (1895--1926), Армијска стална в. б. (1926--1941), В. б. (1941--1944), Болнички центар број 1 (1944--1946), Армијска болница у Нишу (1947--1956), Подручна в. б. у Нишу (1956--1968) и В. б. Ниш (од 1968).

У Српско-бугарском рату Великој нишкој В. б. припојена је 1885. новоформирана Резервна В. б. у Нишу са 753 постеље, а обе су збринуле око 2.000 рањеника. Посебан значај болница је имала у балканским и I светском рату. Активни приступ ратној рани и први шавови крвних судова у балканским ратовима уздигли су српску ратну хирургију на сам светски врх. В. б. је била централна болница за збрињавање великог броја рањеника и оболелих од колере. У I светском рату, после збрињавања великог броја рањеника (и до 6.000 месечно) и оболелих од тифуса (око 3.000, месечно је умирало 250--500), под вођством др Владимира Станојевића била је једина болница која се организовано евакуисала у Албанију. Болница је поново формирана 6. XII 1915. у Скадру, са 150 кревета, лечено око 5.000 повређених и оболелих са дневном смртношћу од 35 лица. Болница је радила месец дана, а потом је преко Драча доспела на острво Видо, као једина сачувана српска санитетска установа. Болница је расформирана у пролеће 1916 (део људства оснива болницу у Ипсосу, део ради у Централној српској болници у Седесу, а део оснива два одељења у Водени). Одмах по ослобођењу Ниша октобра 1918. започето је са формирањем привремених болница у Нишу (1. завојиште Моравске и 3. завојиште Дунавске дивизије и болнице за ратне заробљенике) и Сталне моравске в. б. на месту руиниране раније в. б. У II светском рату у болници су лечени немачки и квислиншки војници. После ослобођења Ниша 14. X 1944. болница је интегрисана у санитетску службу НОВЈ под називом Болнички центар бр. 1, у којем је збринуто 9.860 рањеника. После II светског рата болница се развила у модерну медицинску установу са свим дијагностичким и терапијским могућностима. Управници в. б. били су: др Живорад Рашић (1944--1945), др Александар Ђокић (1945), др Лука Смиљанић и др Милисав Петровић (1945--1951), др Крстивоје Танасијевић (1951--1961), др Радивоје Николић (1961--1963), др Душан Карановски (1963--1970), др Радован Додић (1970--1975), др Никола Петров (1976--1987), др Радомир Милошевић (1987--1989), др Витомир Панчић (1989--1992), др Бора Илић (1992--1993), др Чедомир Костић (1993--2002), др Сретен Миленковић (2002--2006), др Славиша Ћирић (2006--2011) и др Радиша Витас (од 2011). Уз посебне напоре и одличне резултате болница је организовала санитетско збрињавање у току сукоба на Косову (осам мобилних хируршких екипа збринуло 1.066 повређених), као и у току НАТО агресије (збринуто укупно 1.587 повређених). Данас је В. б. савремена здравствена установа са развијеном специјалистичком и супспецијалистичком службом из свих грана медицине. У болници са 300 постеља (100 хируршких, 90 интернистичких) ради 463 лица (312 медицинских). В. б. Ниш је наставна база Војномедицинске академије у Београду, Средње медицинске школе и Медицинског факултета у Нишу. Од 1973. до данас особље болнице је више пута учествовало у мировним и санитетским мисијама УН.

Нови Сад. В. б. у Петроварадину формирана је 26. V 1786. за потребе Петроварадинске тврђаве („Гибралтар на Дунаву"). По наређењу цара Јозефа II у болницу су адаптирани фрањевачки манастир и црква. У то време у тврђави је боравило и до 100.000 аустријских војника. Изградњом нових зграда Болница је проширена 1835 (данас Интерно одељење) и 1887 (данас Управа). У В. б. је радио један лекар, пет подлекара и магистара хирургије, те школоване бабице. Болница је била добро опремљена, а 1808. је набављен нови инструментаријум за хирургију, акушерство и обдукције. У кругу болнице је саграђен 1925. и православни храм „Св. апостола Павла".

Болница је више пута мењала назив, а то је данас најстарија в. б. у Европи која успешно ради. После I светског рата била је болница Дунавске дивизије, потом Стална болница Потиске дивизије и касније В. б. I армијске области. Болнички центар I -- Нови Сад формиран је 1944. са 1.000--2.500 кревета за лечење рањеника са Сремског фронта. У јесен 1945. у реновирану В. б. премештена је Стална в. б. III ЈА из Марибора. До 1952. била је в. б. III армије и II војне области и потом Војног подручја Нови Сад. У састав Санитетског школског центра Нови Сад ушла је 1964. заједно са пресељеним Санитетским школским центром из Љубљане и Подофицирском школом из Марибора. Због пресељења овог центра у Ниш, болница је издвојена као В. б. I армије. Од 1984. обједињена је са примарном здравственом заштитом у Војномедицински центар Нови Сад. У току сукоба 1991--1992. збринуто је око 1.000 повређених и оболелих, као и у току НАТО бомбардовања 1999. Данас је то модерна војна здравствена установа секундарног нивоа здравствене заштите. За многогодишњи успешни рад болница је награђена највишим државним и црквеним признањима: Орден Св. Саве I реда (1998), Октобарска награда Новог Сада (1999), Орден за заслуге у области одбране и безбедности I степена (1999).

Пожаревац. Према сведочењу чешког путописца Ота Дубислава Пирха, постојала је још 1829. О томе не постоје други трагови, из данашњег угла тешко би се и могла назвати болницом. Од 1830. у Пожаревцу је стационирана „Друга пешачка гарда" (гвардија, Прва у Крагујевцу), убрзо и два одељења артиљерије и вероватно је постојао неки вид њиховог стационарног лечења. Неспорно је да в. б. постоји јануара 1836. и да је лекар у њој др Максим Николић Мишковичев, којег је Милош примио у службу марта 1834. Др Николић је јуна 1836. Милошу поднео и извештај о лечењу у болници. У исто време у болници ради и Антоније Боровац (приучени лекар), а 9. I 1837. у болницу долази и „доктор Каспери" (Димитрије Капарис, лекар без дипломе, „хирург Военне болнице Пожаревачке"). У септембру 1837. у војној болници је лечено 294 болесника (излечено 225, умрло седам: четири од богиња и три од врућице), а остало у болници 32 („7 богињави, 5 у врућици, 19 у различној грозници, и један у хектики"). У то време болница је радила у више зграда, а обезбеђивала је и маневре целокупне Милошеве војске (1.700 војника) у околини Пожаревца. Др Николић је 15. IX 1837. болницу предао Капарису, који је водио болницу све до 25. I 1839, када је за лекара „пожаревачке гвардејске болнице" постављен др Јован Цомијо (Цомпо). Он је „научио кувању лекова" једног артиљерца и поставио га 28. II 1839. за свог „лаборанта". Овај артиљерац је био први болничар српске стајаће војске, а до тада су болеснике неговали други војници, који су се смењивали сваких осам дана. Болесници су спавали на сламњачама, без постељине, јастука и замене веша. Болница је радила до 1841, када је одред премештен у Београд и Крагујевац. Крајем 1839. као гвардејски лекари поново раде др Николић (до 1842) и Капарис (до 1843). Болница је поново формирана 1859 (на предлог др Линденмајера из 1856), а на челу болнице је поново Димитрије Капарис. У болници је било 26 кревета и 39 сламњача. Према извештају мајора др Карла Белонија од јуна 1861. у болници са 12 болесника стање је било катастрофално. Болница је са прекидима радила до 1915.

М. Игњатовић

Црна Гора. Прва в. б. на подручју данашње Црне Горе основана је 1732. у Мељинама (Херцег Нови), у време млетачке владавине Боком. Лечење грађана у овој болници било је повремено. На основу документа из Архива Херцег Новог сазнаје се да је Заповједништво ратне луке Херцег Нови 1919. на молбу општинске управе одобрило и лечење цивила. У црногорско турском рату 1876--1878, балканским ратовима и I светском рату на територији целе Црне Горе осниване су привремене в. б. и превијалишта. Током II светског рата партизанске в. б. формиране су по територијалном принципу у Беранама, Бијелом Пољу, Колашину, Шавнику, Жабљаку, Острогу, Никшићу, Пиперима, Бањанима, Голији, Бијелим Пољанама, Цетињу, Подгорици, Тивту итд. На подручју Црне Горе 1941. радило је 10 в. б., 1942. њих 12, 1943. само две, док их је 1944. било осам, а 1945. девет (рачунајући оне са капацитетом преко 10 кревета). Једно време је и в. б. у Мељинама функционисала као партизанска болница. Након II светског рата она је била једина в. б. на простору Црне Горе, Дубровника и Требиња и њихове околине. У њој су лечена војна лица стационирана на тим просторима, као и породице војних старешина. Рад болнице одвијао се кроз интерно, хируршко, оториноларинголошко и очно одељење. Шездесетих година у непосредној близини болнице саграђена је вила за боравак Јосипа Броза Тита коју су користили и највиши државни функционери и страни званичници.
Крајем 70-их година дограђен је Центар за лечење и рехабилитацију кардиоваскуларних обољења. Од 2003, уз самодопринос грађана, при болници је отворено гинеколошко-акушерско одељење. У овом породилишту је први пут у Црној Гори уведен безболни порођај. Војномедицински комплекс у Мељинама приватизован је 2010. и од тада функционише као општа болница отвореног типа. У Подгорици је раније функционисао и Војномедицински центар, у којем је, поред амбулантног дела, постојао и стационар са 20--30 кревета.

М. П. Миљанић

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Историја српског војног санитета. Књига прва 1835--1875, Бг 1879; О. Д. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Бг 1900; Т. Р. Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша. Културне прилике од 1815 до 1839 године, Бг 1922; В. Михаиловић, Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804--1860, Бг 1951; Д. Кастратовић, Историја медицине Пожаревачког округа (1822--1914), По 1991; З. Д. Матовић, Историја крагујевачке хирургије, Краг. 2002; В. Патић, „Развој Војномедицинског центра у Новом Саду", у: Р. Чоловић (ур.), Хроника хирургије у Србији, Бг 2002; М. Игњатовић, „Формирање војне санитетске службе у Србији средином XIX века", ВП, 2003, 60, 4; М. Игњатовић, Н. Станковић, „Српско ратно хируршко искуство (1876--1918). V део: „Ратна хирургија у Србији у Првом светском рату", ВП, 2004, 61, 3; С. Миленковић, М. Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш--Зр--Бечеј 2004; В. Патић и др., Војна болница Петроварадин, Н. Сад 2005; Љ. Поповић, Ј. Николић, Д. Милорадовић, „Здравствене прилике на подручју Пожаревца у 19. и почетком 20. века", у: Б. Радовановић (ур.), 175 година болнице у Пожаревцу, По 2008; Н. Ђенић и др., „Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу: јануар 1878 -- јануар 2008", ВП, 2008, 65, 1; З. Весић, Б. Поповић, Српски војни санитет, Бг 2009; А. С. Недок, „Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду", ВП, 2009, 66, 3; М. Павловић, Ч. Антић и сар., Војна болница у Нишу, Бг 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)