ВЛАСТИМИРОВИЋИ

ВЛАСТИМИРОВИЋИ, српска владарска династија (прва половина VII в. -- средина X в.). О коренима прве српске владарске породице историјске податке донео је средином X в. византијски цар Константин Порфирогенит у свом делу О управљању царством. У спису се наводи да је неименовани родоначелник најстарије српске династије довео Србе на Балканско полуострво у време цара Ираклија у првој половини VII в. Први по имену познати владар из ове породице, кнез Вишеслав, дошао је на власт око 780. За његове наследнике Радослава и Просигоја нема довољно података да би се реконструисала њихова владавина. Властимир, по којем је породица добила име, потомак првих српских старешина, дошао је на власт средином IX в. Ратовао је против бугарског кана Пресијана. У тековине његовог управљања српским земљама спада и проширење политичког утицаја на Травунију и Конавле озваничено склапањем династичког брака између његове ћерке и требињског жупана Белоја. Наследио га је најстарији син Мутимир. Млађи синови, Стројимир и Гојник, добили су на управу делове државе признајући врховну власт најстаријег брата. Нови сукоб са бугарским каном Борисом одиграо се око 880, a из њега је Мутимир изашао као победник. Власт је учврстио тек пошто је победио своју браћу протеравши их у Бугарску. Потомци Стројимира и Гојника учествовали су у потоњим борбама за власт у Србији. Мутимиров син Стефан и Гојников син Петар, рођени у другој половини IX в., први су припадници српске владарске породице који су носили хришћанска имена. Тај податак сведочи да је српску владарску династију трајно захватио процес христијанизације. Мутимира је након смрти 891. наследио син Прибислав, којег је убрзо свргнуо са власти брат од стрица Петар Гојниковић. Прибислав и његова браћа Бран и Стефан су протерани у Хрватску. Покушај Мутимирових синова да поврате престо остао је без успеха. Стројимиров син Клонимир, такође члан династије, уз подршку Бугарске безуспешно је покушавао да потисне Петра Гојниковића. Петар је учврстио своју политичку позицију признајући врховну власт византијског цара Лава VI Мудрог. Почетком X в. у измењеним политичким околностима Петар је изгубио власт 917. приликом ширења бугарске државе за време владавине цара Симеона. Тада је као штићеник бугарског владара на власт дошао Павле Брановић, унук кнеза Мутимира. У међусобним ратним сукобима чланова породице В. 921. Захарије, син Прибислава, је уз подршку Бугарске потиснуо Павла Брановића и протерао га из Србије. На власти се одржао до 924, када је, пошто је подршку потражио у Византији, био принуђен да се повуче у Хрватску под војним притиском из Бугарске. Власт у Србији убрзо је преузео Клонимиров син Часлав који је 927. дошао из Бугарске. Искористивши смрт цара Симеона, признао је врховну власт Византије и обновио власт В. на територији Србије која се на западу граничила са Хрватском, на истоку се простирала до Раса и Западне Мораве, а на северу до Саве. Часлав је погинуо у сукобима са Мађарима јужно од Саве око 950. Он је био последња личност из ове династије за коју постоје поуздани историјски подаци. Продужетак родословног стабла наведен у Летопису попа Дукљанина, спису из XII в., представља неутемељену реконструкцију и не може се узети као релевантан извор података.

ИЗВОР: Византијски извори за историју Југославије II, Бг 1959.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци", ИЧ, 1948, 1--2; Љ. Максимовић, „О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију", ЗФФБ, 1979, XIV--1; Историја српског народа, I, Бг 1981; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1992.

Марко Шуица

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)