ВУКОВИЋ, Гавро

ВУКОВИЋ, Гавро, војвода, министар (Лопате, Лијева Ријека, Васојевићи, 1852 -- Беране, 29. VII 1928). Старији син војводе Миљана Вукова. Године 1861. прешао је на Цетиње где је био под надзором књегиње Даринке, удовице књаза Данила. Она га је, по завршеној основној школи, 1864. одвела у Ницу, у Француску, да учи гимназију. После пола године вратио се у Београд, где је наставио школовање о трошку државе Србије. Гимназију је завршио 1869. и дипломирао на Великој школи у Београду 1873. Први је дипломирани правник из Црне Горе, а 1873. објављен му је рад о историјском развитку правне својине. Вратио се у Црну Гору и на Цетињу провераван због неког списа о чврстој руци војводе Мирка Петровића и због подозривости да је србијански агент. Наименован је за секретара Сената 23. IV 1874. У Црногорско-турском рату 1876--1878. био је секретар шефа Генералштаба, прешао сва ратна попришта и детаљно описао битке на Вучјем долу, Фундини, Вележу, Омутићу, Височици и другде, као и опсаде Никшића и Бара 1877. Према плану за успостављање ратне сарадње са Ибарском војском књаз Никола га је 7. I 1878. одредио да преузме врховну команду у Васојевићима. Почетком 1879. упућен је са мисијом у Русију и именован за члана Великог суда, јер је Сенат укинут. Јула 1879. постао је изасланик црногорских послова у Цариграду и на тој дужности остао годину дана, у најтежим неспоразумима после Берлинског конгреса на спровођењу одлука за разграничење Црне Горе и Турске. Са Портом је преговарао о Гусињском питању. Био је аташе код лорда Сеимура, команданта међународне флоте, у Дубровнику и у Боки которској до предаје Улциња 1880, у замену за Плав и Гусиње. Уз послове у Великом суду три пута је ишао у Скадар због албанских интрига и употребе Малисора против Црне Горе, а неколико пута у Беч. Био је члан Законодавне комисије за финални преглед Имовинског законика Валтазара Богишића, прокламованог 1888. Замењивао је оболелог министра Станка Радоњића, а после његове смрти постављен је за министра иностраних дела 1889. и остварио изузетну дипломатску каријеру. У седамнаест година као министар је дао велики допринос угледу Црне Горе у иностранству. Имао је успешне мисије у европским центрима и допринео да се књаз Никола, удајом својих кћери, спријатељи са краљевским дворовима у Европи. Своју спољну политику је темељио на окренутости према Русији. Имао је важне мисије у Бечу, Београду и Цариграду 1890. Ангажовао се приликом масовног пресељавања Црногораца у Србију 1890, а због тешких услова живота давао је велику подршку плану за регулисање тока Бојане, снижавање површине Скадарског језера и покренуо питање трансбалканске железнице са изласком на Црну Гору. За тај пројекат је добио сагласност Русије и то заобилазно, преко Париза и Рима. Био је и посредник на зближавању Француске и Италије. О угледу црногорске дипломатије казује и чињеница да је на Криту 1897. у међународној мисији био одред војника из Црне Горе. Министарску службу је завршио 1905. Добио је место председника Државног савета (1906--1908), али је приступио опозиционој Народној странци. Његова кућа на Цетињу била је место окупљања противника књаза Николе. Опрезно је сарађивао са учесницима Бомбашке афере 1907, ислеђиван је 1908, али није осуђен. За народног посланика Лијеве Ријеке биран је 1913. На почетку I светског рата једини је у Црногорској скупштини тражио да се потпише мир са Аустријом. Није интерниран после окупације 1916. Са митрополитом Митрофаном Баном испословао је амнестију за одметнуте комите, са Љубомиром Бакићем ишао у преговоре са побуњеницима у Колашинском округу, предао Промемориј гувернеру Хенрику Клам-Мартиницу, тражио амнестију затвореника у логорима и комитског вође Радомира Вешовића 1917. Свесрдно је поздравио уједињење Србије и Црне Горе. После 1918. кратко је био изасланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Цариграду. У последњим годинама живота није се бавио политиком, а по уверењима је био радикал. Сахрањен је код манастира Ђурђеви ступови. Посебно је узбудљив његов ратни дневник из 1876. Историја наше дипломатије има поуздан извор у његовим расправама. У мемоарском казивању показао је велику ученост, литерарне склоности и објективан однос према својим савременицима. Наследно је добио титулу војводе и сенаторски грб. Имао је Орден Светог Саве I степена, Орден Белог орла I степена, руски Орден Свете Ане I степена, француску Легију части II степена, грчки Орден спаситеља I степена, Орден Италијанске круне I степена, турски Орден Меџидије I степена, бугарски Орден Светог Александра I степена и друга црногорска и страна одликовања.

ДЕЛА: Одломак из дипломатских односа с Русијом: три наша сукоба с руском дипломатијом, Котор 1928; Књажев пут у Цариград, Котор 1928; Из дипломатских односа Црне Горе с Енглеском, Француском, Бугарском, Аустријом и Турском, Цт 1929; Рат Црне Горе с Турском 1876: разни бојеви, Цт 1929; Војвода Миљан Вуков и Васојевићи 1820--1886, Цт 1932; С. Томовић (прир.), Мемоари, I--III, Цт--Тг 1985; Мемоари, Цт 1996.

ЛИТЕРАТУРА: П. Јововић, Црногорски политичари, портрети, Бг 1924; М. П. Цемовић, „Војвода Гавро Вуковић", Политика, 30. VII 1928; П. Ђ. Шоћ, „Војвода Гавро Вуковић", Мисао, 1928, 207--208; М. М. Драговић (ур.), Црногорски алманах, Суб. 1929; Л. Лазаревић, „Војвода Гавро Вуковић", Правда, 28. VII 1930, 200; М. Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874--1876, Цт 1950; Н. П. Шкеровић, Црна Гора на освитку ХХ вијека, Бг 1964; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Тг 1969; М. Вучељић, Војвода Гавро Вуковић као државник и историчар, Иванград 1973.

М. Вуксановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)