ВЛАДИЋ, Радослав

ВЛАДИЋ, Радослав, филмски сниматељ, универзитетски професор (Београд, 20. X 1952). Аматерским филмом почео да се бави још као ученик школе за индустријско обликовање. До 1978. снимио је више десетина филмова, од којих су најзначајнија три комплетно ауторска пројекта: визуелно-поетска химна материнству Кут (1976), интимистички запис о породичном окружењу Кућа (1977) и носталгична евокација простора сопственог детињства Пољана (1978). Луцидно повезујући личне емоције с авангардним приступом, остварује врхунске филмске домете са лирским предзнаком. По завршетку студија на ФДУ у Београду (1978) успешно наставља професионални сниматељски рад и израста у једног од најбољих мајстора филмске фотографије на нашим просторима. Повезујући истанчани сензибилитет, техничко умеће и ликовну зрелост, подједнако квалитетно сарађује са редитељима различитих ауторских опредељења: Г. Марковићем (Вариола вера, 1982; Тито и ја, 1992; Урнебесна трагедија, 1994; Турнеја, 2008), М. Радивојевићем (Чавка, 1987; Ни на небу ни на земљи, 1993; Буђење из мртвих, 2004; Како су ме украли Немци, 2010), Љ. Самарџићем (Небеска удица, 1999; Наташа, 2001; Ледина, 2002; Јесен стиже дуњо моја, 2004), З. Шотром (Браћа по матери, 1988; Бој на Косову, 1988), Ж. Павловићем (На путу за Катангу, 1987), Г. Паскаљевићем (Време чуда, 1989), Н. Стојановићем (Belle epoque или Последњи валцер у Сарајеву, 1990) и др. Беспрекорни професионалац, перфекциониста и кооперативни члан екипе, остварио је један од најобимнијих и најконзистентнијих сниматељских опуса код нас. Радио је дугометражне, али и краткометражне, документарне и пропагандне филмове. Близу стотинак награда и признања за аматерске и краткометражне филмове, као и око 50 врхунских награда за професионални рад, потврђују његову истрајност и квалитет. Редовни је професор (од 2000) на Академији уметности у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Петровић (прир.), Радослав Владић, поетика малих ствари, Бг 2010.

Н. Стојановић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)