ВРШИДБА

ВРШИДБА, поступак одвајања зрна житарица од стабљике и опне зрна. В. је у традиционалној земљорадњи био поступак који је обављан након жетве, тј. скидања летине са њиве. Најархаичнији начин в. било је млаћење класја мотком или вилама, али се поуздано може рећи да је такав поступак изобичајен још пре XIX столећа. У традиционалној земљорадњи Србије дуго је била распрострањена в. на гумну (гувно), која је обављана неко време након жетве, кад се жито мало просуши и кад дозволе временски услови. Гумно је кружна, заравњена површина на чијој је средини побијен стожер. Жито је на гумно полагано усправно, укошено или водоравно. Ако је полагано усправно или укосо, по ободу је прављен венац водоравних струкова с класјем окренутим ка средини да се зрно не би расипало. Жито се вршило воловима или коњима, ретко где кравама. В. коњима је била ефикаснија и чистија. Обично су по два коња (или вола) презана у посебан јарам који је везиван конопцем за стожер. Како су коњи (или волови) ишли у круг тако се конопац обмотавао око стожера и скраћивао па је запрега равномерно ишла ка средини гумна. Затим се окрене и иде на супротну страну и како се конопац одмотава, запрега иде ка ободу гумна. Док се запрега одмарала, са гумна је скидана слама. В. је обично обављана кад одмакне дан и кад се жито просуши како би се лакше одвајало из класја. Гумна су грађена на сопственим имањима, а било је уобичајено и да по неколико домаћинстава има заједничка гумна или су прављена сеоска гумна. Редослед в. на гумну је договаран или се вршило како је ко пристизао са пожњевеним житом. Обично је за дан могло да се оврше два или три налагања. Када се заврши в., чека се погодан ветар да се жито овеје, тј. да се одвоји зрно од плеве. Вејало се дрвеним лопатама. Крајем XIX и од почетка XX столећа у употребу улазе парне, а потом и моторне вршалице и тријери (тзв. дрешеви). Те машине су биле много ефикасније од в. на гумну. Биле су у приватном или ортачком власништву и вршило се за ујам (који је понекад износио и до 5%). После II светског рата све више се уводила в. комбајнима, при чему је цео процес (до смештаја зрна у вреће) обављан на њиви. У народној религији гумно је симбoлички везано за плодност летине па је на гумну пре в. исцртаван магијски крст да би се „крстиле крстине" (начин слагања жита по жетви), тј. да би га било што више. С друге стране, гумно је хтонско место на којем се окупљају демони (виле, вештице, ђаво итд.). Вештице на гумну играју коло и договарају се како ће и коме да науде.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Масловарић, „Земљорадња, воћарство са виноградарством и баштованство", ГЕМ, 1964, 27; „Земљорадња у доњој Ресави", ГЕМ, 1966, 28--29; „Земљорадња у општини Зајечар", ГЕМ, 1978, 42; С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва III: Социологија сељачких радова, Бг 1983; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија -- Енциклопедијски речник, Бг 2001.

Милош Матић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)