ВАЈАТ

ВАЈАТ, у традиционалној народној архитектури стамбена зграда карактеристична за област динарске брвнаре (читава западна Србија), али се може наћи на Косову и Метохији, источно од Велике Мораве и северно од Саве. Назив у народном говору изведен је од арапске речи хајат, којом се још означавају трем или ходник. Реч в. се највише користи у средњој и северозападној Србији (Шумадија, Подриње, Јадар, Поцерина, Рађевина, Мачва, Гружа, Качер, околина Чачка и др.), док се у другим крајевима чешће користе називи – зграда и клет (клијет). В. су најчешће називане мале гостинске зграде, али није било необично да се тако назива и каква друга економска зграда која превасходно има улогу оставе. У традиционалној организацији становања в. су мале стамбене зграде у оквиру домаћинства. Карактеристични су превенствено за задружну организацију породице, а у њима станују појединачне породице одраслих и ожењених чланова породичне задруге. У једном домаћинству је због тога било онолико в. колико и нуклеарних породица, док су најстарији чланови спавали у самој кући. В. нису имали огњиште и коришћени су да се у њима преспава. У њима је чувана особина (лична имовина) чланова породице који у њему станују, а понекад су у в. жене обављале послове везане за обраду текстила (предење, ткање...). Када дође до деобе задруге, одељени задругар се најпре настани у свом в., а потом гради кућу. У архитектонском смислу в. су грађени истом технологијом и од истих материјала као и зграде типа динарске брвнаре или пак у бондручном систему градње. В. су ниске једнопросторне зграде без таванице, постављени тек незнатно издигнути на четири камена или ниске сохе, а понекад су директно на тлу. У њима није било много покућства – лежај, ковчези с одећом и другом личном имовином, понека полица или кука. Обично се нису закључавали. Тек од средине XIX столећа понегде се граде већи в. у које је уношена ниска софра, те се у њима и обедовало, а граде се и додатни простори који су коришћени као оставе. У савременој култури преостали в. се најчешће користе као зграде за оставу.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва, II, Социологија становања, Бг 1965; А. Дероко, Народно неимарство, I, Село, Бг 1968; А. Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1989; Р. Финдрик, Народно неимарство, Сирогојно 1994; Вајати, знамење младости, Сирогојно 1999.

Милош Матић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)