ВРТНА АРХИТЕКТУРА

ВРТНА АРХИТЕКТУРА, уметност планирања и обликовања вртова, паркова и других пејзажно-урбаних структура у склопу људских станишта, боравишта или предела. Почеци в. а. везани су за уређење и обликовање праисторијске окућнице. Развојем друштва и градова узнапредовао је и развитак вртне, парковне или пејзажне архитектуре као иницијалне претходнице планирања простора и урбанизма. В. а. има своје корене у предбиблијским и протоурбаним временима, а поприма духовно, магично и мистично значење јер су готово све древне религије имале свој митски врт или парк: за Израелце је то Еден, за Асирце Ериду, за Хиндусе Ида-Варсху, за Етрурце Свете шуме. Код Грка, Алкинојев и Лаертов врт у Хомеровој Одисеји слика су раскошне лепоте декоративно-утилитарног врта. Римљани су развили и уздигли уметност вртова и паркова до највишег степена стваралачког умећа, сврставши их у прве статусне и резиденцијалне творевинe. Виши ниво вртног умећа и градитељства представљају паркови и вртови у атријумима и перистилима. После пропасти античке цивилизације, у тешко приступачним средњовековним градовима и утврђењима јењава интерес за в. а. све до појаве ренесансе.

Заједничка карактеристика в. а. јесте идеја надахнутог благостања оваплоћена у обликованом и култивисаном вртном амбијенту или „земаљском рају" као персонификацији и метафори Небеског раја. Пошто њихово обликовање никада није било случајно и неважно, уметност вртова и паркова се кроз различите цивилизације и културе различито испољавала. Зато се према друштвено-историјским епохама и разликују вртови Египта, Месопотамије, Персије, Грчке, Рима, Кине, Јапана, средњег века, ренесансе, барока, историцизма, сецесије и модерне. Највећи пропуст модерног урбанизма јесте њено запостављање. За такав став делимично је одговоран Баухаус који није марио за пејзажну архитектуру, сматрајући „да врт, парк и пејзаж не могу бити предмет уметничког обликовања". Планирани, пројектовани или грађени вртови, паркови и други пејзажно-урбани објекти представљају традиционалне артефакте и документе културе неког народа и времена. Они су израз исконске стваралачке потребе човека, његовог начина живота, али и филозофског и стваралачког поимања сопственог урбаног боравишта. У свим епохама в. а. се развија до највиших вредности -- уметности која се изједначава са архитектуром, скулптуром и сликарством. Зато у западној цивилизацији, посебно од ренесансе до данас, она достиже високе домете парковно-градитељских стремљења, достижући научни, друштвени, туристички, па и национални ниво интереса.

Српска в. а. не само што није проучена, него није ни евидентирана, документована нити презентована. Објекти и артефакти српске урбане културно-парковне баштине данас су неодрживо заштићени као природна a не као урбана и културна добра, због чега се не налазе ни у једној домаћој нити европској публикацији о вртној или парковној уметности. Истина је да се српска в. а. развијала са извесним закашњењем у односу на европска прегнућа и достигнућа, али и таква каква јесте, она је обезвређена увођењем и озакоњивањем квазистручне терминологије и псеудоурбанизације. Одузимањем треће димензије она је сведена на тзв. зелене површине, виртуелно градско пролећно зеленило и јесење жутило, чиме је посредно или непосредно обезвређена и сведена на остатке у српским бањама, покрај војвођанских двораца и других резиденцијалних целина. Паркови српских династија у Београду, Смедереву и Тополи, затим патријаршијске, епископске, манастирске, парохијске и друге црквене баште и паркови, поготово сецесијски потези предвртова у Београду и другим градовима Србије, увелико су деградирани, а неки и неповратно уништени. Међу њима је и национално вредна и значајна патријаршијска дворска башта у Сремским Карловцима из XVIII в.

В. Љ. Ћеримовић

До сада нису пронађени писани докази о постојању паркова у Србији у средњем веку, осим што се на ретким гравурама могу наћи њихове ликовне представе. Плански уређено зеленило, се, веома оскудно, подизало једино око средњовековних манастира. Први писани документи о парковима и вртовима на простору српских земаља јављају се тек у XVIII в. С обзиром на то да је српски народ у то време живео на територијама више држава, та чињеница је утицала на развој вртне односно хортикултурне делатности. Код Срба који су живели под Отоманском царевином развијао се тзв. кућни врт. В. а. у западном подручју Балкана, на којем је вековима живео српски народ, обликовала се на основама италијанске и француске ренесансе и барока. У делу који је живео у Аустријској монархији обликовање и садржај вртова био је под утицајем стилова ове државе, што добро илуструју примери из Војводине и делова Хрватске насељених претежно Србима. Вртови у источном делу српских земаља, од XIX в., подизани су у оквиру дворишта породичних кућа, а служили су само за лично уживање и одмор. Зелене површине дуж дела јадранске обале у којима су Срби у прошлости чинили већинско становништво биле су заправо приватни вртови угледних грађана и помораца. Око градских кућа и вила за одмор у околини, власници су садили многе егзотичне врсте дрвећа и жбуња доносећи их са путовања. Временом су њихове окућнице постајале прави ботанички и дендролошки вртови, као нпр. парк у Милочеру и више вртова у Херцег-Новом.

В. В. Исајев; М. Голубовић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Добровић, Урбанизам кроз векове I -- Стари век: Вртови старог века, Бг 1951; Љ. Вујковић, Пејзажна архитектура -- планирање и пројектовање, Бг 1995; Н. Анастасијевић, Подизање и неговање зелених површина, Бг 2007; Љ. В. Ћeримoвић, „Очување и заштита постојећег -- данас још непознатог културно-парковног наслеђа у условима глобалних промена", Збoрник II и III кoнфeрeнциje o интeгрaтивнoj зaштити, Бл 2008; „Културно-парковно наслеђе као интегративни део заштите градитељске баштине и одрживост развоја (пр. Академског парка у Београду)", Зборник V конференције o интегративној заштити, Бл 2010.

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)