ВУКОВИЋ, Матија

ВУКОВИЋ, Матија, вајар (Платичево, Срем, 27. VII 1925 -- Београд, 21. VI 1985). Уметничко образовање започео 1941. у Сликарској школи Младена Јосића и Средњој школи за примењене уметности у Београду. Током 1944. као борац 10. крајишке бригаде учествовао је у пробоју Сремског фронта, када је рањен. Иако инвалид, након рата уписао је студије вајарства на Академији ликовних уметности у Београду, код Томе Росандића, а дипломирао у класи Сретена Стојановића 1952. Специјални курс вајарства завршио је 1954. код Илије Коларевића. Био је члан УЛУС-а и „Ладе". Од 1949. редовно је учествовао на групним изложбама, уметничким колонијама и вајарским симпозијумима, а самостално је излагао од 1954. у земљи и иностранству.

В. je припадао струји српских скулптора послератног периода, која је наставила да негује доратну традицију фигуралне пластике и да у квалитетној ликовној форми изрази водеће идеје и интуитивна хтења свог нараштаја и времена. Мада формално заснована на класичним и ренесансним традицијама (Фидија, Микеланђело), делимично утемељена на тековинама југословенске доратне скулптуре (Мештровић, Росандић, Стијовић, Коларевић) и у извесној мери инспирисана иновативним решењима модерне европске скулптуре (Роден, Мур), његова дела показују ново схватање скулптуралне форме и простора. Заснована на самосвојном изразу, динамичној „барокној" транспозицији скулпторалних форми, антитези реалистичких и деформисаних облика, масе и простора, светла и сенке, његова фигурална пластика естетски и идејно, по сложености значења, представља јединствену појаву у историји српске послератне скулптуре. Садржаји које је В. актуализовао у својим делима проистекли су пре свега из његовог личног трагичног животног искуства, иако припадају и ширем корпусу егзистенцијалистичких идеја. Тематски, репертоар његових остварења чине портрети, људске, митолошке и анималистичке фигуре које одликује снажна емоција, бернинијевски патос и напетост роденовске провинијенције, експресивност и асоцијативност, непосредност виђеног, промишљена моделација у камену, гипсу или бронзи. У портретима је примењивао реалистички манир; пажљивом моделацијом форме успевао је да дочара индивидуалност и истакне доминантну карактерну црту модела (Др Дамњановић 1951, Његош 1954, Бетовен 1969, Мештровић 1983). Реч је о хуманистичким представама људи који у себи носе и печат свог времена. Док ране антропоморфне фигуре (Торзо 1950, Акт младића 1951) показују вредности класичне скулптуре, зрела дела (Рањеник 1952, Ас 1953, Жена с мртвим дететом 1955, Сужањ 1957, Умирући рањеник и Стрељани 1961, Утопљеница 1967) реализована су робусно, у експресивном маниру и динамичном ритму маса, са снажним деформацијама природних облика. Као архетипске представе људске драме, осећања страха, очаја и бола који од искона прате човечанство, ове скулптуре произашле су из уметниковог дубоко хуманог односа према животу. Иако носе печат аутобиографског, личну емоцију и снагу доживљеног, оне нису херметичне него у себи носе универзалну етичку и естетичку поруку. Већина његових дела органски је повезана са постаментима из којих готово да проистичу, са спољашњим амбијентом и са посматрачем коме су намењена и кога сугестивно увлаче у своју орбиту. Такве су фигуре митолошких бића (Перун 1962, Медуза 1978--1979, Минотаур 1980) или анималистичке скулптуре (Лав 1951, Бизон 1956, Бик у паду 1959, Медвед 1982, Носорог 1985) којима аутор симболично изражава унутрашњи немир, дилеме, борбу са самим собом -- егзистенцијална стања са којима се и посматрач лако идентификује.

Рељеф Врата део је макете Маузолеја непризнатих, архитектонског пројекта на којем је В. годинама радио. Посвећено свим непризнатим и несхваћеним уметницима савременог доба, ово дело се на једном другачијем нивоу читања указује као метафора борбе добра и зла, сукоба живота и смрти која идејно и ликовно кореспондира са Роденовим Вратима Пакла и Микеланђеловом Борбом Лепита и Кентаура. Мада заокупљен готово идентичним садржајима као и водећи скулптори југословенске послератне споменичке скулптуре, В. није следио соцреалистичко поимање скулптуре и њеног значења него је новаторским приступом и аутентичним скулпторским изразом креирао универзалне и истински модерне представе хероизма, страдања и нове друштвене стварности. Споменик палим борцима у Стублинама код Обреновца (1970), иако сведен на само једну мушку фигуру дату у лучној композицији „пренапрегнутих" скулпторских форми, непосредно и снажно изражава сву тежину љуске судбине и ужасе страдања. Споменик првој Титовој штафети у Крагујевцу (1980) персонификује женска фигура театралног става и великог геста која као „савремена Нике" симболизује младост и победу новог друштвеног поретка. В. је добитник Награде 3. октобарског салона (1962), Октобарске награде града Београда (1973) и Седмојулске награде за животно дело (1982).

ЛИТЕРАТУРА: Л. Трифуновић, „Савремена српска скулптура", Видици, 1957, 3; „Матија Вуковић: скулптура као биографија", Борба, 3. II 1979; К. Богдановић, Д. Вранић, Матија Вуковић (1925--1985): ретроспективна изложба 1950--1985, Бг 1986.

Весна Круљац

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)