ВЕЛИКИ ЖУПАН

ВЕЛИКИ ЖУПАН, титула владара Србије, од XI в. до крунисања Стефана Првовенчаног за краља (1217). Српски израз „велики жупан" помиње се први пут у званичном документу 27. IX 1186. уз име Стефана Немање. Исте године Которани титулишу Немању једноставно као „жупана Рашке" и свог господара. Немањин син и наследник Стефан Немањић помиње се као „велики жупан" у раздобљу између 1196. и 1217. Западни писци изједначавали су поменуту титулу са „magnus comes" – велики кнез, док је на грчки превођена уз помоћ одговарајућих израза: ajrcizoupavno", megazoupavno", megavlo" zoupavno", латински magnus juppanus, megajupanus, а у Барском родослову као iupanus maior или једноставно iupanus. Исти писац објашњава како је уведена титула в. ж., па каже да је легендарни и омиљени јунак „краља" Часлава Тихомил завладао Рашком, али се није усудио да се „назове ни краљем, ни баном, него само великим жупаном, и то због тога, што је био на челу осталим жупанима Рашке". Објашњење у последњој реченици изгледа прихватљиво, међутим писац Родослова доследно назива само „жупаном" Вукана, познатог владара Србије, последњих деценија XI в. и у првој деценији XII в. За Вукана каже Ана Комнина да је он „држао сву власт у Далмацији", односно Србији, па када је био приморан да се потчини цару Алексију I Комнину 1093. или 1094, довео је „рођаке и изабране жупане", па је предао цару „као таоце своје синовце по имену Уроша и Стефана Вукана и остале, њих до двадесет на броју". Међу овим таоцима већину су чинили жупани, па је Вукан био њихов поглавар или старешина, односно „велики жупан".

Титула в. ж. била је добро позната и прихваћена од савременика, па Јован Кинам средином XII в. каже да река Дрина „одваја Босну од остале Србије", али „Босна није потчињена архижупану Србије". У то време ову титулу је носио Урош II. Владарска титула у Србији изводи своје порекло из титуле жупана, која се код Јужних Словена помиње у VIII в., а код Срба у Травунији у првој половини IX в. Одредница „велики жупан" је млађа, али се назив μέγας ζουπάνος налази на једном натпису из X в. у Бугарској, који се везује за крајеве насељене Словенима. Владар Србије називао се в. ж. у XI в., што на посредан начин истиче Немања, када каже да Бог по својој неизмерној милости: „дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском", а потом је и њега поставио за „великога жупана". Ово владарско достојанство постојало је само у Србији, где се одржало до крунисања Стефана Првовенчаног (1217), међутим Јован Кинам назива „архижупаном" Вакхина, заповедника помоћне угарске војске у рату против Византије (1150), али он није био владар.

Према једностраном приказивању и схватању византијских писаца Срби су увек били потчињени византијском цару, што се и дешавало када је Византија могла да им наметне своју непосредну власт. Србија би тада доспела у вазални положај, па је византијски цар именовао и смењивао в. ж., наметнувши им обавезу да цару пружају војну помоћ, 2.000 војника када се води рат на Балкану, а 300 или 500 војника за ратовање у Малој Азији. Српски владари су полагали и заклетву на верност, али би у периодима слабљења Византије престали да извршавају вазалне обавезе. Тада би приступали антивизантијским коалицијама суседних и европских држава, па би започињали борбу за ослобођење. Чинио је то већ в. ж. Вукан, затим Урош I, Урош II, Деса и Стефан Немања неколико пута, све док се није ослободио (1183) потчињености Византији.

Српски в. ж. је имао и владарске инсигније, као што је „животворни крст" са честицом крста на којем је разапет Исус Христос, затим „копље дано му од Бога", с којим је Немања кренуо у борбу против византијских најамника код Пантина. В. ж. је имао и круну или „венац", којим је Немања „венчао" свог сина и наследника Стефана Првовенчаног. Најважнију инсигнију врховне власти у држави, а уједно и српске државности, представљао је престо, тачније „стол отачаствију" на који је Немања уздигнут као в. ж. То је државни престо са трансперсоналним и сакралним својствима, на којем се в. ж. смењују и владају Србијом.

Титула в. ж. престала је да се користи као назив за владарско достојанство после крунисања Стефана Немањића краљевском круном, али се и даље употребљавала у свакодневном говору са другачијим значењем. Током XIII в. дошло је до раслојавања међу жупанима, па су неки сматрани за „велике", а други за „мале", а по Теодосијевим речима: „мнозы же и жоупаны мали же и велици". Угледној и моћној групи жупана припадао је и „велики" жупан Драгош, па је по жељи краља Милутина Драгошева кћерка удата за видинског кнеза Шишмана. У групи ових „великих" жупана налазили су се жупани принчевског порекла, синови и потомци српских крљева, в. ж. и великих кнезова, који нису стекли владарска достојанства.

Са уздизањем српског краљевства на царство увећане су и старе српске титуле и звања (жупан, кнез). В. ж. Петар био је један од ктитора манастира Добруна, у доба владавине Стефана Душана. В. ж. Алтоман Војиновић господарио је градом Честином у Гружи, Рудником и околином. В. ж. Андрија Гропа држао је Охрид са ширим подручјем после 1371, али се не зна од кога је добио поменуту титулу. У Србији су се крајем XIV в. угасиле титуле и жупана и в. ж. Знатно касније, у Видовданском уставу (1921), поново се уводи титула в. ж.: њега је постављао краљ да управља једном од 33 области на које је била подељена државна територија.

ИЗВОРИ: Ђ. Даничић, Живот светога Саве. Написао Доментијан, Бг 1860; Летопис Попа Дукљанина, Бг--Зг 1928; В. Ћоровић, „Житије Симеона Немање од Стевана Првовенчаног", Светосавски зборник 2, Бг 1939; ВИИНЈ, III, Бг 1966; IV, Бг 1971; Д. Синдик, Г. Томовић (прир.), Писци средњовековног латинитета, Цт 1996.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба II, Бг 1952; Историја српског народа I, Бг 1981; Słownik starożytności słowiańskich, Wrocław 1982, 7; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997; С. Ћирковић, Р. Михаљчић (ур.), Лексикон српског средњег века, Бг 1999; М. Благојевић, „Титуле принчева из куће Немањића", у: Манастир Морача, Бг 2006.

Милош Благојевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)