ВИКАРНИ ЕПИСКОП

ВИКАРНИ ЕПИСКОП, викар, у Српској цркви је епископ који нема своју епархију него је помоћник епархијског епископа. Порекло термина је латинско (vicarius: заступник, намесник), у римском царству означавао је административног управника дијецезе, тј. неке области, али је понекад називан и егзарх (exarchus, e[xarco"). Институт викара преузеле су државе римског културног и политичког наслеђа. У франачкој држави викар је управник грофовије или неког другог феуда. У неким државама феудалног уређења краљевски викар је намесник, носилац краљевске власти у време интеррегнума. Преузело га је и Источно римско царство (Византија) да означи управника неке области, као и римокатоличка црква означивши тим термином сталног или привременог заменика или помоћника папе, бискупа, пароха. Папа је метафорички vicarius fili Dei, тј. викар Христов; апостолски викар (vicarii apostolici или legatinati) јесте бискуп који управља мисионарским подручјем као заступник папе; каптолски викар је свештено лице које управља бискупијом за време док је упражњена. Папа је своју власт на Балкану вршио преко Солунског викаријата све до 732. када га је цар Лав III укинуо и област потчинио цариградском епископу. У православној цркви у ту сврху коришћени су егзарси, али и нека врста викара који су сматрани наставком службе хорепископа који су постојали у мањим местима и зависили од градског епископа. Од V в. међу епископима егзархом се назива викар или заступник патријарха, потом и заступник епископа. У Србији су после прогласа патријаршије (1346) уведени в. е., као помоћници епархијских архијереја (добили су их зетски и смедеревски митрополити). У организацију Српске цркве поново улазе у XIX в., дошавши са запада, када се као викари јављају и архимандрити. Наполеон је 1810, настављајући праксу филаделфијских епископа из Венеције који су у XVII в. постављали намеснике зване викари за управу подручне им православне цркве у млетачкој Далмацији, основао засебан „велики викаријат" као духовну област за Боку которску. Први викар био је архимандрит Герасим Зелић. Викаријат се одржао и под аустријском влашћу и тако је установа викаријата стигла у Карловачку митрополију, а из ње у Српску цркву. Викара је било двојаких: епископа и архимандрита, данас у Српској цркви постоје само епископи викари.

В. е. је помоћник епархијског епископа, нема своју духовну област због чега носи титулу неке давно постојале епархије. Његов избор врши се на исти начин као и епархијских епископа, делокруг рада и дужности су у границама овлашћења које добије од свог епископа, а његово издржавање пада на терет епархије. Не учествује у раду редовних заседања СА сабора и у избору нових епископа, али учествује у раду сабора када се бира нови патријарх. Не може да буде члан СА синода нити Великог црквеног суда. Епархијски епископ може да има само једног, а патријарх више в. е. Установљавање и укидање в. е. у надлежности је СА сабора СПЦ, који ове одлуке доноси у сагласности са Патријаршијским саветом. Избор и посвећење в. е. обавља се на исти начин као и епархијског епископа.

Викаријат је област на чијем је челу викар. Постојала је у организацији римске државе Vicariatus Italiae, Vicariatus Romae и др. У црквеној организацији то је духовна област која не испуњава услове да буде засебна епархија, а ипак мора да има ближе црквено руководство. После Бококоторског викаријата, дуго их није било у Српској цркви, а Скадарски викаријат основан после I светског рата није се одржао у историјским околностима шиптарског терора.

ИЗВОР: Устав СПЦ.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Архидијецезански викар епископ", АИСПКМ, 1913, 3; Б. Цисарж, Црквено право, I, Бг 1970.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)